19. новембар 2012.

Рингишпил

У ово доба године стиже циркус. Шатре су разапели на старом месту. Има пуно посла. Сутра је прва представа. Свака година је све тежа. Управник стоји поред комбија намргођен и видно нерасположен. Кловнови га заобилазе и не поздрављају. Они су звезде циркуса али управник је газда. 

Остају овде недељу дана. Сваки дан две представе. Деца су кључ успеха. Имају нове тачке и надају се смехотресу.

Управник се вратио у свој комби. Брига се очитавала на његовом лицу. Степен ризика био је на црвеном. Опасне ситуације нису му биле стране. У млађим данима дешавало се да неког премлати. То се одавно није догодило. Једна туча би га растеретила.

***
Нестало је струје и трамваји су стали. Људи су невољно изашли и кренули пешице. Неко је наставио шинама док су други прешли улицу у правцу бус станице. Искусни џепарош остао је без плена. Три дана није ништа "одрадио". Више неће да ради по "трамвајима". Враћа се на "болничке линије". Људи су неопрезни кад иду у посете и то је вешто користио. Нема више митинга и протеста као раније. Волео је опозицију јер је тада несметано крао.

***
Изгубила је посао на свој педесети рођендан. Добила је отказ. Како да дочека сутра. Све су уништили. Знала је да ће се то догодити а опет ништа није предузела. Можда није ни могла. Нема више одговорности. Притиска је бол у грудима. Сузе не помажу. Поглед јој се зауставља на насмејаном политичару са билборда. Све је фарса. Ово је погрешан живот. Поред ње је пројурио црни џип са затамњеним стаклима. У њему су хероји и пословни људи транзиције Угави и Кеса журили на важан састанак.


16. новембар 2012.

Песак

Деца су се радо окупљала на месту званом Песак. Песак се задржао попут острва на средини. Чудна нека трава окружила је то острво као стража. Без деце то место је деловало напуштено. Недалеко од Песка налазила се окретница. 

Окретница је и почетак и крај.

Шофери на паузи купе бурек и јогурт. Ако стигну попију после кафу коју сами скувају у "кућици". Људи силазе, улазе, крећу се. Окретница пулсира и даје ритам целом насељу.

Калдрма је са прозора гледао окретницу и људе како промичу. Одморан је. Има пажњу ловца. Искуство га је научило да више верује покрету него речима. То му је макар једном спасло живот.

Уживао је да посматра кретање. Нема лажи.

Поглед му је пао на децу која су се окупила на Песку. Завидео је дечијем уму и њиховом слободном покрету. Нико као деца. Његово детињство било је везано за воду. Вода те учи растанку. Добар учитељ.

Данас ће сигурно покушати да ступе у контакт са њим. Неће им пружити то задовољство. Он је тај који одлучује када и где. То су правила.

Дуго није био у земљи. Девет година је прошло. Ником није недостајао. Након Милана Угави је понудио овај посао. Прво је одбио. Дуплирали су и он је пристао.

Све има своју цену. 


15. новембар 2012.

Ни џа ни бу......

Изашла је из градског буса згађена људима. Није ни хтела да излази али је морала да овери семестар. Следећи пут ићи ће пешака. Толико непријатности је доживела на свега четири станице. Зашто су људи у бусу спектакуларно одвратни ? Као да се такмиче у кретенизму. Кад их погледаш просто да не поверујеш да су некада били деца.

Нема лифта. Нервира се. Чека. Неко је на горњим спратовима блокирао врата. Не иде јој се пешке. Напокон се лифт покренуо. У улаз је ушао човек са псом. Из лифта излазе људи и носе ствари. Неко се сели. Ипак мора да иде пешице. То је једини исправан лифт. Фрустрацији никад краја. Пење се и псује.

Није се ни изула само се бацила на кревет. Умор је сустигао тело. Нема кондицију за степенице. Који је кретен ! Морала је да купи тост хлеб. Скуваће кафу, завалиће се у фотељу и читаће књигу. Све је то смислила онако обувена лежећи потрбушке.

Људи исцрпљују.

Кафа јој прија. Испао јој је маркер за књиге. Зна тачно где је стала и то јој не представља проблем. Чита али нема пажњу. Мисли јој беже. Рањена је одсуством воље. Рука креће ка даљинском управљачу. Укључила је телевизор инертно. Мења канале и испија кафу.

Самоћа је некад укусна некад горка.

Како да превлада овакво расположење ? Хоће да чита књигу на крају укључује телевизор. То није нормално ! Свему су криви они људи у бусу. Због њих је добила осећај мучнине. Немогуће је победити такве људе. Глупо је што толико мисли о томе. Само треба да их избегава.

Искључила је телевизор. Нема више кафе. Поново узима књигу.
Чита. 



13. новембар 2012.

Други део града......

      - Озбиљно је.

- Наравно да је озбиљно.
- Колико имамо времена ?
- Два дана.
- Не. Три дана.
- Ако промаши ?
- Како год нисмо одавде. Ми смо добри момци.
- Он је професионалац.
- И ми смо...
- Угави поготову.
- Да, да...
- Само зајебавај...

Заћутали су. Тишина је секла ваздух. Њих тројица се дуго познају. Судбине су им биле укрштене као неопране чарапе. Требало им је десет година да испливају. 

На врху су.

Крали су бабама ташне, палили станове, диловали украдена кола. Све је то сада иза њих. Сада су озбиљни пословни људи. Послују из канцеларије. Једном речју, господа. Листа послова неисцрпна. Радијус кретања планетаран. Остали су им само надимци.То им не смета јер је све мање оних који би смели да их тако ослове. 

Неслужбена етикеција.

Један од њих прошле године је постао посланик. Његова животна девиза била је "бољи ја него други". Бабе које је ускратио за ташне редовно су вриштале али ниједна није потрчала да га стигне. Такав је и народ. Само вришти и пени. Мало ко да потрчи. Он је то закључио искусно.

- Виђамо се....
- Јуче сам те видео на ТВ-у.
- Стално снимају, досадни су.
- Она новинарка има батаке боље од фаце.
- Има их неколико баш како треба.
- Ова је посебна.
- Гони их.
- Ову би нагазио.
- Опет си глуп. Кад ово прође после јеби камермана !
- Опусти се Слино ! Муче те брабоњци.

Изречено је још пар увреда и након тога растанак. Мада није тако изгледало сва тројица су из куће изашли задовољни. 


09. новембар 2012.

Ноћ

Мрак, свеж и млад сакрио је улицу од радозналих очију. 

Ушао је у улаз и кренуо степеницама. Упутио се ка последњем спрату. Стало му је да га нико не види. Увукао је кључ у браву и сачекао. Негде је капала вода. Ушао је у стан. Светла није палио. Скинуо је јакну и сео у фотељу. Ноге је набацио на табуре који се ту згодно нашао. Овде може да заспи и прикупи снагу за сутра.

Овде је сигуран и од пријатеља и од непријатеља.
Напокон може да сања. Ум је слободан само тада.

"Шумска стаза завија и пење се. Пуче грана. Није могао да је заобиђе. 

Чаробна светлост прозрачи лишће и загрли његова рамена. Корак лак, нема напора иако је успон. Куће све мање прозори се једва виде. Стаза га вуче дубље у шуму. Веверице се играју. Лепо их је видети. Лепота је свуда око њега. Као да чује како шума дише. Дрвеће разговара међусобно преко ветра. Наилази на извор.

Вода је биће. Срце шуме је извор. Пије воду из руке. Никако да утоли жеђ. Шума је његов пријатељ. Она га чува. Он је воли. Заједно су и то је добро.
Куда се упутио то не зна. Неко хоће да му науди. Можда само бежи. Једино је безбедан у овој дивоти. Наслонио се на један бео камен тик уз извор и заспао."

Како год окренеш и шта год да радиш макар и сањао на крају увек заспиш.


01. новембар 2012.

Кривина

    Кида се на недоумици. Нема теразија да измери невидљиво. Брига стиска
а снага мањка. Песма пијаних кокошака одзвања. Све му смета јер нема моћ.

Сибир је мали за његову муку.

    Где да осване ако убије ?

    Калдрма се плаши туђег страха. Мора да преломи али му се не да. Пали
цигарету у собној тами и весели се диму што промиче по мраку. Какав је он
човек то знају они који су га прозвали Калдрма.

    Како год и шта год свет се расује. Да сада буде као други то не може.
Завиди им што нису Калдрме. Распето је сам од како зна за себе. Ни кучета,
ни мачета. Гледа овај народ и мука му је. Надуо се од злобе и глупости.
Никоме не дугује.

    Звони телефон. Неће да се јави. Зна ко је и шта хоће. Лепо му да мисли и
пуши. Празан је ко цигански подрум. Урадиће то за паре. Сви су исти.
Одлучио је. После бежанија од надутих. Отићи ће у пичку лепу материну.

    Која су то говна. Немају муда али су увек спремни да плате.

   Лепо му је сместио Угави. Зваће га од сад Шугави а не више да му тепа
Уги, Уги. Који смрад и љига. Што он није поставио дупе ? Уги је једном
испао човек и више никад.

    Зна колико су трули.




29. октобар 2012.

Миљеници неба


Спорост, недосањана висина будних и одбачених. У потрази за контравременом у коме нема оптерећења будућношћу.

Домашај и навика миљеника неба.

Мало их је али постоје. Ми остали само треба да их пратимо. То је тако тешко без спорости. Спорост се не задржава већ устремљује незадрживо и постојано. Спорост је и мајка брзине, њено извориште. Спорост сузбија зло и обнавља виталност. 

Споро је у савезништву са тишином. 

Ту, у том савезништву открива се свест сваког откуцаја срца. Мисао постаје ведра и нагиње молитви.

Свежина која инспирише.

 

27. октобар 2012.

Шкољка властите бесконачности


Круни се живот и уморни орач не одаје звук.

Армије уморних и слабо наспаваних тапкају у месту. Мраз леди и храбре душе, свет је одувек био само стихија. Опевано лудило бесконачне игре без циља. У борби за осмех као предах у станици живота. 

Језа, чемер и огољена глупост. 

Разговор постаје еротска појава.

Само наги могу да разговарају. Сваки део тела уме да слуша, да прати, да одговара. У сваком делу тела је и прашина ума која ослобођена  од централе слободно комуницира.

Купити најскупље одело и затим га скинути, бацити од себе, заронити у наготу и пронаћи шкољку властите бесконачности.


26. октобар 2012.

Тајна је у пловидби

Аутомобилисти не воле бициклисте. Бициклисти не воле пешаке. 
Пешаци не воле да буду гажени. Вештина кретања условљена са брзином промене.

Ко је баш нестрпљив, напије се и путује брзо без возила.

Пијанци путују супротно од завичаја.

Највећа и суштинска промена је упознати себе без остатка. Тајна је у 
пловидби. 

Најтеже је путовати без циља.

Нема граница када нема циља.

Морнару је то било јасно одувек.




16. октобар 2012.

Колекционар или Глава Музеј


Перната изолација постаје магацин за снове.

Чешкао је уво и трљао главу уз јастук. У детињству једног лета спознао је да су снови стварнији од времена и људи. Тада је донео одлуку која је променила његов живот. Почетак није обећавао.

Снови су одбацили дресуру.

Прву победу над сновима остварио је када је беспрекорном дисциплином и посвећеношћу дозвао стари сан. Опирао се стари сан, кренуо је да бежи али он није имао милости. Та битка је показала да може да буде достојан противник.

Вечерас има концерт.

Концертна дворана је испуњена. Колико лица ?

Излази на подијум, клања се публици седа за клавир и не помера се. Неко из публике негодује али он то игнорише.

Седи и ћути.

У циклусу рањених снова коме припада ова прича расплет је крајње рационалан. Немогуће је одсвирати композицију која није компонована.

Правило које опстаје и у сновима.


02. октобар 2012.

Краве су најјаче

Наведено и заведено, а касније и саопштено и написано и утврђено и прослеђено. Обухваћено је и покривено, печатом заливено. Договорено и упозорено. Кажњиво ако треба и лажљиво, стимулативно и селективно, порески прецизирано.

                   ***
Лажни бркови, истинита брада
Ван села свога, нигде нема лада,
Причали ми вукови у риту
Да лисица увек своју, скрива киту.
Али кад забоде, било спреда или страга
Зазвече уши, понестане снага.

Ако се ко мршти
На догађај срамни,
Лија вади папир и
Печатом пршти.
Са дозволом јебе,
Уснуле сељаке, који
Хоће – неће,
Морају да плате.

Вепар кад јој приђе
Лакејски се склони,
Има ко ће вепра
Касније да згроми.

Папир је одавно јачи од човека. Телевизија је јача од папира. Интернет је јачи од телевизије, док краве умиљато серу, дају млеко и никог не гледају попреко чак и кад их кољу. 

Краве су најјаче.


20. септембар 2012.

ЈЕД - ЈЕДАН ЖИВОТ ЈЕДАН - ЈЕД


Једна песма.
   Једна љубав.
     Једна жена.
        Једна бајка.
           Једна мајка.

Један тајка.
  Једна земља.
   Један град.
     Један рат.
       Један брат.

Један сват.
  Један кум.
    Један бум.
      Један чун.
        Један зум.

Један УМ.
  Један ВУМ.

Један Живот Један.
  Једно Море.
   Једна Mладост.
     Једно Сунце.
        Једно Пиће.

            ЈЕДЈЕД ЈЕД.