Ни џа ни бу......

Изашла је из градског буса згађена људима. Није ни хтела да излази али је морала да овери семестар. Следећи пут ићи ће пешака. Толико непријатности је доживела на свега четири станице. Зашто су људи у бусу спектакуларно одвратни ? Као да се такмиче у кретенизму. Кад их погледаш просто да не поверујеш да су некада били деца.

Нема лифта. Нервира се. Чека. Неко је на горњим спратовима блокирао врата. Не иде јој се пешке. Напокон се лифт покренуо. У улаз је ушао човек са псом. Из лифта излазе људи и носе ствари. Неко се сели. Ипак мора да иде пешице. То је једини исправан лифт. Фрустрацији никад краја. Пење се и псује.

Није се ни изула само се бацила на кревет. Умор је сустигао тело. Нема кондицију за степенице. Који је кретен ! Морала је да купи тост хлеб. Скуваће кафу, завалиће се у фотељу и читаће књигу. Све је то смислила онако обувена лежећи потрбушке.

Људи исцрпљују.

Кафа јој прија. Испао јој је маркер за књиге. Зна тачно где је стала и то јој не представља проблем. Чита али нема пажњу. Мисли јој беже. Рањена је одсуством воље. Рука креће ка даљинском управљачу. Укључила је телевизор инертно. Мења канале и испија кафу.

Самоћа је некад укусна некад горка.

Како да превлада овакво расположење ? Хоће да чита књигу на крају укључује телевизор. То није нормално ! Свему су криви они људи у бусу. Због њих је добила осећај мучнине. Немогуће је победити такве људе. Глупо је што толико мисли о томе. Само треба да их избегава.

Искључила је телевизор. Нема више кафе. Поново узима књигу.
Чита.