05. децембар 2014.

Нема

Град је упао у рупу.
Затрпали су.
Цвет је никао али Сунца више није било.



17. октобар 2014.

старосткаогрех...старосткаогрех...каогрех

Градска библиотека града Београда почела је да врши ментално правни геноцид међу старијом популацијом. Ако сте стари и слабо се крећете а писмени сте немојте да живите у Београду. У градској библиотеци су укинули старост декретом свог управног одбора.

Где је Логан ?

Београд се ослободио стране окупације пре 70 година.

Окупација бахатих, непотистичко примитивних бирократа је овде изгледа неуништива.

Као што је свет прихватио религију без Бога тако и ми читаоци хтели не хтели морамо да прихватимо библиотеку без књигe.


У окупираном Београду,
17.10.2014.

                                                                                                                                           

                                                                                                 Писац


16. септембар 2014.

Одлазак.....

Речи и време се посвађају некад.

Људи постају заточеници такве ситуације. Тешко им је да се снађу у времену без речи и речима ван времена. Све се већ догодило, све је већ написано и након тога празнина чији одјек разара ум.

Површно је подценити глупост. Она је непоколебљива и непресушна. Одакле она… долази ? Не, то је погрешна поставка. Она не долази, она је увек  ту. И речи и време пред људском глупошћу дубоко се поклоне као пред већом силом.

Парадокс је када паметни завиде глупима. Да се речи не свађају тако често са временом ситуација би била нешто боља.

Ето, поново рат.
Морам да кренем и ускочим у туђе чизме.


Одлазим док сви спавају. 






05. септембар 2014.

Избор

Или си ловац или плен.

Саксофон није инструмент за подне.  Голубови само што му не уђу у џеп. Бежи од голубова у књижару.  Узима прву књигу и окреће странице насумице.

Стоји и чита.

„ Никада неуравнотежено  не тражи идеалну позицију. Скок је експлозија промене где је покрет бржи од целине. Неухватљиво бележи светлост у бекству. То је пут. ”

Излази из књижаре и готово се судара са човеком који неодољиво личи на Ив Монтана. Недостајала је само цигарета. Пада му на памет смешна помисао да је Београд предграђе Париза.  

Два разлога подкрепљују такву смелост. 

Лепе жене.
    Уморни људи. 




25. август 2014.

Брокат Баба

На њеном лицу старост је написала азбуку.

Једино су очи остале нестрпљиве и младе. Посматрала је људе на улици и сви су јој личили на фазане. Шетала се улицом са жутом кесом на глави. Пролазници би је загледали и након тога брзо скренули поглед.  

Испред банке нешто ниже низ улицу био је велики ред. Крупни и до главе ошишан чувар банке нервозно се кретао паралелно са редом. Прошла је тик уз њега и он је нехотице дотакао кесу.  Вештим покретом недавајући значај непредвиђеном контакту вратила је кесу у првобитан положај као да је у питању корекција пунђе.  

Игноришући правило реда стала је испред свих тако да су сви могли да виде да је на челу реда бакица са жутом кесом на глави. У неком другом случају кренула би препирка и на крају свађа. Људи би свашта рекли и мало од тога учинили. Неко се гласно насмејао али већина је непомично ћутала.  

Чувар без фризуре спонтано је почешао дршку пиштоља али реч није могао да изусти.  

Када се банка отворила бака је прва ушла и пре шалтера ставила жуту кесу у џеп. 

Подигла је сто десет хиљада динара и весело скоро цупкајући напустила банку. Није јој више падало на памет да ставља жуту кесу на главу.  

Никада није научила да чека. 

Давно пре овог дана њено срце је куцало за једног пилота. Узлетео је али се никада више није вратио.Од тада јој се привиђају фазани.  Што се тиче новца није имала дилему. 

Он је био реалан. 





07. фебруар 2014.

ЈНА VI

Воз се зауставио. Крај пута. 

Ходник се пуни људима. Јарка светлост се одбија од кофера. Путници имају таленат да направе гужву. Недокучиво је то порекло журбе код људи. Људи журе делом да побегну од људи код других људи, делом да се не суоче са собом ако не морају. Једино је Богу успело да се склони од људи. Људима то није могуће. 

Читава теорија од гужве у ходнику стајаћег воза. 

Рупичасти степеник. Перон. Цео дан је пред њим. У 22ч. мора да буде на капији. 

Шета се обалом. Наилази на порше где на хауби тип жвалави и ваћари рибу. Тип је старији од рибе и готово сигурно власник поршеа. Страна регистрација . Он се искусно наслонио на хаубу и њој препустио иницијативу. Млађа је. 

Застаје поред клупе. Безобразно их посматра. Покушава да докучи да ли је риба са типом због поршеа  или постоји нешто друго. Они њега не констатују. На неки начин то је увредљиво. 

Био је поражен. 

У тренутку је хтео да им приђе и одалами типа. Ко је њему дао за право да ваћари рибе на хауби у сред бела дана ?  У ствари поразила га је њихова савршеност. Порше је блистао на обали попут савршене шкољке. Тип је имао дужу косу и добро развијено тело. Деловао је хладно. Она је била складна и добро скоцкана. Није могао добро да види њено лице али био је сигуран да не заостаје за дупетом. 

Гледао их је попут детета које чека сладолед. Он у униформи ЈНА подбочио се ногом на клупу и блене. 

Једина корист што гледајући њих не мисли на Чепину. Ноге су испале паметније од главе. Продужио је даље. Дуг је дан.

04. фебруар 2014.

ЈНА V

Јутро се мангупски појавило. 

Пуначка жена зачудо није више хркала. Ноћ је исцурела а да ока није склопио. Још мало и угледаће море. Пренуо га је бол  неочекивано оштар. То је од пажње и неспавања. Такву јасноћу није имао раније. 

Све експлодира кроз прозор чистоте. 

Пушку је чистио крвнички педантно. Цев је блистала а канап се тањио. Тај труд је био погрешан. На редовној јутарњој смотри Чепина је увек његову пушку издвајао као лоше очишћену. Морао је затим пред целим стројем поново да је расклопи и очисти. Док се сагињао ухватио је десетаров подсмех. Чепина је уживао у понижењу. Знао је да не сме емотивно да реагује. Са друге стране мора нешто да предузме. И то што пре то боље.

Прошетао се ходником и видео девојчицу са кикама како спава у мајчином крилу. Они иду на море. Сетио се свог првог одласка на море. Није знао да плива. Навукли су му капицу и шлауф. Није био неки осећај. Спријатељио се тада са дечаком из Есена. Он је увелико пливао и ронио. Њему нису ставили ни капицу ни шлауф. 

Ево га море. Плаво се зазеленило. Кондуктер је добро расположен. Свима се осмехује и жели добро јутро. На тренутак све изгледа нормално. Можда због мора. Ускоро стижу. Више је него сигуран да је путовање возом медитација. Поглед изнутра. Скромна музика титрајуће душе. Лековито путовање без снова.

Поново пали цигарету растерећен свих мисли. Упија погледом море и пућка. Прави кругове. Мање и веће. Игра се. 

Угледао је лађу. Пловила је, тамо далеко.

03. фебруар 2014.

ЈНА IV

Размишља о друговима који су избегли војску. Није их било мало. Како би они решавали проблем са Чепином ? Они су то једноставно решили јер су одјебали све Чепине редом. Неспособни у овој земљи увек испадну паметнији и бољи. 

Жена преко пута хрче. Као да није у купеу већ у спаваони. 

Свуда му се привиђа војска. Не може да се опусти. Сцена са Ластић Ацом и Чепином је незаборавна. Чепина десетар са великим  Д  командује Ластићу да му овај даје рапорт у учионици о стању десетине која се заједно са њима налази у учионици. У састав десетине равноправно су ушли мокар сунђер и поломљена креда. Табла се овога пута провукла.

Тада се спонтано први пут запитао ко је овде луд ........!?

Чепина је након рапорта јавно похвалио Ластића и наговестио да једног дана и он можда буде десетар. Импресивна, каријера.

Ова не престаје са хркањем. Излази у ходник да пуши. Кратко отвара прозор и пали цигарету. Буљи кроз прозор у мрак. Воз тутњи и тај звук је мање болан од хркања жене из купеа. Ритмика тутњави даје смисао. Мрак је густ али се тутњава креће и клопарање носи поруку. 

Из суседног купеа излази девојчица. Има плаве кике и леп осмех. За њом излази мама и узима је за руку.

- Више нећеш добити сок.
- Мама, онај чика пуши. Ти кажеш да то није здраво.
- То је војник. Он може да пуши.

Мама је била у праву. 
Махнуо је девојчици, узвратила је осмехом.

17. јануар 2014.

ЈНА III

Ноћ. 

Слике се нижу а можда су то и мисли. Тог дана попричао је са нејаким Јовом. Нејаки Јова је имао псеће тугаљив израз и разговор са њим био је специфичан напор. У ствари било би боље за све да су Јову ослободили од служења. На крају разговора Јова се више уплашио њега него Чепине. Све је имало супротан ефекат.

Наравно, већ сутра је био дежурни WC-а. Чепина је добро стајао са ћатом. Ћата је био смрад. У то се брзо и недвосмислено уверио. Необично али духовито запажање једног хармоникаша показало  се тачним, да што су људи нижег раста то су опаснији. Чепина је био нижег раста а ћата њему до рамена. Тандем.

За ЈНА дежурство у WC-у било је од виталне важности. ЈНА је и пропала тек када су говна почела да пливају. У то време када је он био дежурни говна су се само брчкала и стајала у месту. 

Уз кофу је имао и велику црну четку. У том простору та четка бриљантно црна и дугачка деловала је репрезентативно. Без ње нема ауторитета међу говнима. У ствари то је она говњива мотка о којој су милиони Југословена сањали да постоји. 

Дошао је на идеју да црну дугачку четку постави на средину самог улаза. Тамо је сметала сваком ко би улазио. Померио се бочно у страну и посматрао. Прошло је више од сто војника. Сви су устукнули пред четком. Нико се није усудио да је помери. Жива истина.

Ето, кондуктера. Сви су се размрдали, траже карте. Гунђају.

16. јануар 2014.

ЈНА II

Више није сам у купеу.

Прво је ушла  пуначка жена а након ње човек од једно шездесетак година. Купе се одмах смањио након њиховог уласка. Драго му је што седи до прозора и гледа поља. Волео је возове. Од малена је постојала та љубав. Одлазак на село подразумевао је прво дружење са возом. Иза бабине куће вирила је пруга. Посматрао је са прозора композиције и радовао се њиховом проласку. Колико пута се догодило када путује да му непознати људи и деца машу. Махао је и он њима свим жаром детиње радости. 

Сада је човек у униформи и дечак у сећању. Воз тутњи а пруга је прави учитељ живота. Људи око њега започињу разговор. Далеко је то од њега. Поново се враћа на Чепину.  Догађај са нејаким Јовом наговестио је озбиљан проблем. Не каже се за џабе дај неком власт да видиш какав је човек. Власт има магијски елеменат. Властити значај прерасте све друго. 

Станица. Како је стао воз и разговор је утихнуо. Исправио се, ставио капу и изашао на ходник. Неки људи су ужурбано напуштали вагон. Не постоји бољи моменат да запали цигарету. Дан се гасио и хоризонт је имао боју жара. 

Дубоко је увукао дим, онако како то  уме војник који се враћа.

15. јануар 2014.

ЈНА I

Путује возом. 

Купе је тренутно празан. Извалио је ноге. Шест месеци је у униформи. Тих пет дана одсуства брзо је прошло. Ништа се није променило. Све је по старом. Путује назад и добар је осећај што је напокон био кући макар пет дана. Све је сиво и безоблично. 

Ова земља нема карактер. 

Добри момци овде тешко да имају шансу. Полуге повлаче они који су давно изгубили душу. Можда је никад нису ни имали. 

Имао је озбиљан сукоб са десетаром Чепином. Постало је лично. На занимању Чепина је почео да их малтретира и када је схватио да је претерао окомио се на нејаког Јову. Јебати кеву нејаком Јови пред целом групом било је мучно. Јова се чак и уживео у улози кловна. 

-- Остав Јово, остав !!

Он такво иживљавање није могао више да трпи. Грохот је престао када се испречио између Чепине и нејаког Јове. 

- Остави Јову на миру кретену !

Чепина је поцрвенео и почео да псује. Представа је била завршена. 

13. јануар 2014.

Лети, лети, бубамаро

Изашао је из градског аутобуса и одједном неочекивано озарен и помало радосно луд заплакао. Ишао је улицом уплакан. Народ ко народ пролази, ко још има времена за туђе сузе. Одрастао човек који плаче није уобичајен призор. Плач је некако предодређен за децу и жене. Њима сузе лепо стоје.

Када жена плаче ту је увек неко да је утеши. Сузе имају магнетизам.

Он је плакао као лудак у најави. Да је могао радо би се исповратио по људима у бусу. Они су изгледали беспомоћно и савршено нормално.

Гласно је зајецао и уплашио врапце на жбуну. Радник на пумпи га је осмотрио лоповски и одмах затим скренуо поглед. Уплакани човек је страшан призор. Сузе су слабост.

Три ратишта су иза њега. Сузу није пустио јер смрт је постала друг. Никог никада није мрзео нити хтео да убије а ето иза њега су три ратишта. Свако на свој начин бесмислено. Гурнули су народ у метеж и погибељ. Тровачи.

Пролази мостом. Вода пресијава. Види пањ како се приближава. Нагиње се и осећа како сузе са лица клизе у реку. Дубоко дише. Почиње да се смеје и опет плаче. Добацује нешто пању који пролази испод моста. Једна девојка га опрезно заобилази.

Спушта се степеницама на ушће. Сео је на прву клупу. Празнина. На руку му слеће бубамара. Поново јеца овог пута тихо. Прича нешто бубамари. Шапуће кроз руке. Као да се моли.

- Бубамаро,бубамаро донеси ми госте,
- Лети, лети, бубамаро донеси ми госте,
- Лети, само лети бубамаро донеси ми госте бубамаро !

Бубамара је одлетела. Извила је прво прекрилца.



11. јануар 2014.

Пијаца одзвања.....

- Ел умро ?
- Нисам га видео дуго.
- Нико га није видео па питам.
- Није.Чули би до сада. Пијаца одзвања.
- Јебе ми се за пијацу.
- Једно пиво јебеш све живо !
   Пијеш два јебем те и ја.
- Колики народ се скупи.
- Бабе ти, дај цигару.
- Што ти ономад побеже ?
- Гледо сам доста како лочете.
- Није било фрке.
- Ко керови сте. Само завијате и лочете.
- Такви смо. Ниси ни ти бољи.
- Нисам али нисам ни кер.
- Гледај ону бабу путује до тезге.
- Може јој се, има капу ко кондуктер.
- Има и куфер.
- Какви керови, гледате бабе. Перверзњаци.
- Плаћам пиво ако не купи купус.
- Баба је отмена неће она купус.
- Е купиће купус.
- Јебала вас баба са све купусом.
- Идем да пишам.
- Много напето.
- Дабоме,

- Јебем га у уста стварно је узела купус.
- Нису ту чиста посла.
- Он погоди сад пиво на чистину.
- Дао си му га. Заради ти пиво још на пишању.
- Узела значи.
- Него шта, две главице.
- Како си ?
- Нисам знао већ погодио. На претходној тезги га је ватала али није узела.
- Ватала а није узела кажеш. Ниси нас убедио.
- Ко вас јебе. Знао сам да ће да узме купус а сад колективни одјеб.
- Пиво је заслужено али образложење је мршаво.
- Добро. Ево, онај деда неће да купи мандарине.
- Сад нас јебеш и са дедом.
- Ко сме у пиво.
- Дај бре, да пијемо на миру.
- Носите се сви у пичку материну.

- Наздравље !




09. јануар 2014.

Епско питање ?

Једино приватно власништво је мишљење.

Страх од мишљења је поуздан. Страх и мисао воде подземни рат. Ниједна победа не обезбеђује опстанак. Човек је полигон сила чије порекло је старије од света.

Страх тријумфује са појавом људског рата. Кошмар и разарања су круна хаоса и погибељи. Мишљење у тим околностима постаје луксуз. Бомбе и ракете су гласније и уочљивије од мишљења. Пољубац такође.

Цивилизација изграђена на крви моћ гради на страху.

Ко има већу батину је исконско, надасве епско питање. У тој сфери страх подкупљује неке аспекте мишљења. Команди страха је потребан издајник и он за награду више нема потребу да се плаши.

Издаја је нови почетак.

Издајници почињу да рекламирају храбрoст јер да није тако не би издали. Несумљиво, све је могуће за оног ко поседује већу батину. Издајници се ређају попут ордења на исплегланој униформи.

Команда мишљења није у могућности да придобије издајнике. Нема чиме да плати и подмири издајство у редовима страха и веће или поголеме батине. Једино је преостало да гласно ћути и потајно мисли.

И дан данас је тако.



08. јануар 2014.

Савршено је савршено само ако је савршено

Лимена лица не говоре „добар дан“.

Тамне наочари, тамне лимузине, тамни сакои. Они имају мисију и зато се не осврћу већ ужурбано промичу. Величина подухвата је директно пропорционална величини лимузине .

Лимена лица немају времена за читање и чекање. Њихов мозак је модификовани калкулатор. У сваком и у свему виде само проценат. Проценат је она божија искра која мотивише њихов испеглан дух да истраје.

Слова и речи су превазишли. Све мање разговарају. Разумеју се покретом или њима познатим гестом. Посматрано изнутра они су савршени. Плаве и зелене таблете им помажу да такви буду цео дан.

Стари ратници су силазили са коња и тихо се молили препуштајући свој живот судбини. Лименим лицима таблете су судбина. Савршено је савршено само ако је савршено. Таблете су јебено савршене као и лимена лица. То је природан спој две савршене тачке.

Лимена лица не говоре „добро вече“.

Лимена лица „јебу кеву“ сваком семафору.

Рибама гаћице саме падају када они паркирају своје тамне „мечке“. Свет је тада у равнотежи и птице имају дозволу да цвркућу.

Лимена лица преспавају јутро.