17. јануар 2014.

ЈНА III

Ноћ. 

Слике се нижу а можда су то и мисли. Тог дана попричао је са нејаким Јовом. Нејаки Јова је имао псеће тугаљив израз и разговор са њим био је специфичан напор. У ствари било би боље за све да су Јову ослободили од служења. На крају разговора Јова се више уплашио њега него Чепине. Све је имало супротан ефекат.

Наравно, већ сутра је био дежурни WC-а. Чепина је добро стајао са ћатом. Ћата је био смрад. У то се брзо и недвосмислено уверио. Необично али духовито запажање једног хармоникаша показало  се тачним, да што су људи нижег раста то су опаснији. Чепина је био нижег раста а ћата њему до рамена. Тандем.

За ЈНА дежурство у WC-у било је од виталне важности. ЈНА је и пропала тек када су говна почела да пливају. У то време када је он био дежурни говна су се само брчкала и стајала у месту. 

Уз кофу је имао и велику црну четку. У том простору та четка бриљантно црна и дугачка деловала је репрезентативно. Без ње нема ауторитета међу говнима. У ствари то је она говњива мотка о којој су милиони Југословена сањали да постоји. 

Дошао је на идеју да црну дугачку четку постави на средину самог улаза. Тамо је сметала сваком ко би улазио. Померио се бочно у страну и посматрао. Прошло је више од сто војника. Сви су устукнули пред четком. Нико се није усудио да је помери. Жива истина.

Ето, кондуктера. Сви су се размрдали, траже карте. Гунђају.

16. јануар 2014.

ЈНА II

Више није сам у купеу.

Прво је ушла  пуначка жена а након ње човек од једно шездесетак година. Купе се одмах смањио након њиховог уласка. Драго му је што седи до прозора и гледа поља. Волео је возове. Од малена је постојала та љубав. Одлазак на село подразумевао је прво дружење са возом. Иза бабине куће вирила је пруга. Посматрао је са прозора композиције и радовао се њиховом проласку. Колико пута се догодило када путује да му непознати људи и деца машу. Махао је и он њима свим жаром детиње радости. 

Сада је човек у униформи и дечак у сећању. Воз тутњи а пруга је прави учитељ живота. Људи око њега започињу разговор. Далеко је то од њега. Поново се враћа на Чепину.  Догађај са нејаким Јовом наговестио је озбиљан проблем. Не каже се за џабе дај неком власт да видиш какав је човек. Власт има магијски елеменат. Властити значај прерасте све друго. 

Станица. Како је стао воз и разговор је утихнуо. Исправио се, ставио капу и изашао на ходник. Неки људи су ужурбано напуштали вагон. Не постоји бољи моменат да запали цигарету. Дан се гасио и хоризонт је имао боју жара. 

Дубоко је увукао дим, онако како то  уме војник који се враћа.

15. јануар 2014.

ЈНА I

Путује возом. 

Купе је тренутно празан. Извалио је ноге. Шест месеци је у униформи. Тих пет дана одсуства брзо је прошло. Ништа се није променило. Све је по старом. Путује назад и добар је осећај што је напокон био кући макар пет дана. Све је сиво и безоблично. 

Ова земља нема карактер. 

Добри момци овде тешко да имају шансу. Полуге повлаче они који су давно изгубили душу. Можда је никад нису ни имали. 

Имао је озбиљан сукоб са десетаром Чепином. Постало је лично. На занимању Чепина је почео да их малтретира и када је схватио да је претерао окомио се на нејаког Јову. Јебати кеву нејаком Јови пред целом групом било је мучно. Јова се чак и уживео у улози кловна. 

-- Остав Јово, остав !!

Он такво иживљавање није могао више да трпи. Грохот је престао када се испречио између Чепине и нејаког Јове. 

- Остави Јову на миру кретену !

Чепина је поцрвенео и почео да псује. Представа је била завршена. 

13. јануар 2014.

Лети, лети, бубамаро

Изашао је из градског аутобуса и одједном неочекивано озарен и помало радосно луд заплакао. Ишао је улицом уплакан. Народ ко народ пролази, ко још има времена за туђе сузе. Одрастао човек који плаче није уобичајен призор. Плач је некако предодређен за децу и жене. Њима сузе лепо стоје.

Када жена плаче ту је увек неко да је утеши. Сузе имају магнетизам.

Он је плакао као лудак у најави. Да је могао радо би се исповратио по људима у бусу. Они су изгледали беспомоћно и савршено нормално.

Гласно је зајецао и уплашио врапце на жбуну. Радник на пумпи га је осмотрио лоповски и одмах затим скренуо поглед. Уплакани човек је страшан призор. Сузе су слабост.

Три ратишта су иза њега. Сузу није пустио јер смрт је постала друг. Никог никада није мрзео нити хтео да убије а ето иза њега су три ратишта. Свако на свој начин бесмислено. Гурнули су народ у метеж и погибељ. Тровачи.

Пролази мостом. Вода пресијава. Види пањ како се приближава. Нагиње се и осећа како сузе са лица клизе у реку. Дубоко дише. Почиње да се смеје и опет плаче. Добацује нешто пању који пролази испод моста. Једна девојка га опрезно заобилази.

Спушта се степеницама на ушће. Сео је на прву клупу. Празнина. На руку му слеће бубамара. Поново јеца овог пута тихо. Прича нешто бубамари. Шапуће кроз руке. Као да се моли.

- Бубамаро,бубамаро донеси ми госте,
- Лети, лети, бубамаро донеси ми госте,
- Лети, само лети бубамаро донеси ми госте бубамаро !

Бубамара је одлетела. Извила је прво прекрилца.



11. јануар 2014.

Пијаца одзвања.....

- Ел умро ?
- Нисам га видео дуго.
- Нико га није видео па питам.
- Није.Чули би до сада. Пијаца одзвања.
- Јебе ми се за пијацу.
- Једно пиво јебеш све живо !
   Пијеш два јебем те и ја.
- Колики народ се скупи.
- Бабе ти, дај цигару.
- Што ти ономад побеже ?
- Гледо сам доста како лочете.
- Није било фрке.
- Ко керови сте. Само завијате и лочете.
- Такви смо. Ниси ни ти бољи.
- Нисам али нисам ни кер.
- Гледај ону бабу путује до тезге.
- Може јој се, има капу ко кондуктер.
- Има и куфер.
- Какви керови, гледате бабе. Перверзњаци.
- Плаћам пиво ако не купи купус.
- Баба је отмена неће она купус.
- Е купиће купус.
- Јебала вас баба са све купусом.
- Идем да пишам.
- Много напето.
- Дабоме,

- Јебем га у уста стварно је узела купус.
- Нису ту чиста посла.
- Он погоди сад пиво на чистину.
- Дао си му га. Заради ти пиво још на пишању.
- Узела значи.
- Него шта, две главице.
- Како си ?
- Нисам знао већ погодио. На претходној тезги га је ватала али није узела.
- Ватала а није узела кажеш. Ниси нас убедио.
- Ко вас јебе. Знао сам да ће да узме купус а сад колективни одјеб.
- Пиво је заслужено али образложење је мршаво.
- Добро. Ево, онај деда неће да купи мандарине.
- Сад нас јебеш и са дедом.
- Ко сме у пиво.
- Дај бре, да пијемо на миру.
- Носите се сви у пичку материну.

- Наздравље !




09. јануар 2014.

Епско питање ?

Једино приватно власништво је мишљење.

Страх од мишљења је поуздан. Страх и мисао воде подземни рат. Ниједна победа не обезбеђује опстанак. Човек је полигон сила чије порекло је старије од света.

Страх тријумфује са појавом људског рата. Кошмар и разарања су круна хаоса и погибељи. Мишљење у тим околностима постаје луксуз. Бомбе и ракете су гласније и уочљивије од мишљења. Пољубац такође.

Цивилизација изграђена на крви моћ гради на страху.

Ко има већу батину је исконско, надасве епско питање. У тој сфери страх подкупљује неке аспекте мишљења. Команди страха је потребан издајник и он за награду више нема потребу да се плаши.

Издаја је нови почетак.

Издајници почињу да рекламирају храбрoст јер да није тако не би издали. Несумљиво, све је могуће за оног ко поседује већу батину. Издајници се ређају попут ордења на исплегланој униформи.

Команда мишљења није у могућности да придобије издајнике. Нема чиме да плати и подмири издајство у редовима страха и веће или поголеме батине. Једино је преостало да гласно ћути и потајно мисли.

И дан данас је тако.



08. јануар 2014.

Савршено је савршено само ако је савршено

Лимена лица не говоре „добар дан“.

Тамне наочари, тамне лимузине, тамни сакои. Они имају мисију и зато се не осврћу већ ужурбано промичу. Величина подухвата је директно пропорционална величини лимузине .

Лимена лица немају времена за читање и чекање. Њихов мозак је модификовани калкулатор. У сваком и у свему виде само проценат. Проценат је она божија искра која мотивише њихов испеглан дух да истраје.

Слова и речи су превазишли. Све мање разговарају. Разумеју се покретом или њима познатим гестом. Посматрано изнутра они су савршени. Плаве и зелене таблете им помажу да такви буду цео дан.

Стари ратници су силазили са коња и тихо се молили препуштајући свој живот судбини. Лименим лицима таблете су судбина. Савршено је савршено само ако је савршено. Таблете су јебено савршене као и лимена лица. То је природан спој две савршене тачке.

Лимена лица не говоре „добро вече“.

Лимена лица „јебу кеву“ сваком семафору.

Рибама гаћице саме падају када они паркирају своје тамне „мечке“. Свет је тада у равнотежи и птице имају дозволу да цвркућу.

Лимена лица преспавају јутро.