19. јун 2011.

Молитва уморног витеза



Витез је остао без замка. Нема никог да га посаветује шта да ради. Од имовине има само коња и мач. 


Одлази дубље у шуму.

Силазећи љуби коња у врат.

Борили су се храбро, дали све од себе, није било довољно. Храброст помути разум. Шумска тишина враћа му присебност.

Сенке светлости поигравају.

Жив је и хоће да се помоли. Оштрим покретом засекао је дрво и урезао крст. 

 
Клечи, моли се.

16. јун 2011.

Око је сидро непознатог бића


Није разумео. Зашто?.

Зашто?

Мисли језиком прошлости. Не прихвата овако форматирану будућност . Када сваком погледа дубоко у око препозна животињу. Нема људи који не подсећају на животиње.

Глодари, инсекти, вукови, зечеви. Бескрајна прича.

Његов ум тешко прихвата да људи скоро нема.

Цео дан се упиње да лоцира животињу свог бића.

Никако не успева у томе.

Неко други треба да му помогне.

Замолио је свог најбољег пријатеља да му искрено одговори на питање на коју животињу га подсећа ?


Одговор је био спонтан и јасан.

  • Пријатељу мој подсећаш на човека !

Радосно је подигао шапе и одлучио да таква питања више не поставља! 

 

14. јун 2011.

Пријатељи



Гола емоција.
Поплава. Бар у предграђу.
  • Престани да пијеш.
  • Зашто ?
  • Жеђ је слабост.
  • Слаб сам.
  • Није решење.
  • Знам.
  • Повредићеш оне које волиш!
  • Кога заболе ?
  • Мени је стало.
  • Један ко ниједан.
  • Низак ударац.
  • Склони се онда.
  • Патетичан си и тежак.
  • Нисам никакав. Хоћу само да пијем.
  • Попићемо заједно још једну туру и онда крећемо.
  • Пусти ме, немој да ме јебеш. 
     


Заћутали су. Ћорсокак.
Гледали су се попут боксера пред нову рунду. 


10. јун 2011.

Низводно неважно

Писање удисање.

Орање белог. Слова умеју да буду слике. Писци конобари, писци луталице. Роман се кува, приповетка предјело. Поетска салата, размена конфета. Помпа радозналих боема на крају света. Није важно одакле долазе, важно је да су ту.

Допутовао је у безобличан град. Његово име је неважно. Одржао је предавање у безобличној сали. Тема предавања је такође неважна.

Увече је морао на пријем. Скоро да није налазио сврху свог присуства тамо. Узео је пиће и повукао се у страну. Такву дискрецију није дозволила амбасадорова жена. Службеним осмехом спроведен је до њему непознатих људи. Морао је да слуша њихов куртоазно неважан разговор. Омања жена једног дипломате директно му се обратила са коментаром да је читала његове књиге али да ништа није разумела.

  • Књиге су вам госпођо акваријум изнутра. Морате бити риба да бисте разумели акваријум.
Увредила се.


Његове књиге није разумела али јој је јасно дао до знања да није добра риба. 

09. јун 2011.

Сам Сан


Дубок сан.

Непрегледно пространство. Хода са лакоћом. Гравитацију одређује ум. Више од једног Сунца заслепљује небо. Шума испред њега замиче. Први пут види такав феномен.

Заустио је нешто да каже па се предомислио. Чује ли се реч у ћутању ? Сам је. Стиже у равницу. Чудне неке беле стазе. Нема снега, ипак бело свуда. Зна да је ту некад било село. Нема кућа. Нема људи. Неко га гледа и он то снажно осећа. Окреће се у белини, нема орјентацију. 


Уморио се.
У самом сну је заспао.

Дубок сан.
Непрегледно пространство.

Окреће се у белини, нема орјентацију.
Уморио се.

У самом сну.

07. јун 2011.

Солитер у Q-молу

Побеже Моцарт са поткровља.

Ником није било јасно како је уопште клавир тамо могао да доспе.

Лифт дуго не ради. Улазна стакла поломљена. Интерфон почупан. Сандучићи за пошту разваљени.

У приземљу скинуте сијалице.

Просто узевши као да нема никог.



Моцарт одлази последњи. У ствари он их зове натраг. За сваког има ноту.

Какву су музику слушале архитекте када су пројектовали солитере ?

Треба да нам кажу или слажу. 


06. јун 2011.

Половина једне разлике

Свраб. Одвлачи пажњу. Могао је да уради знатно важније ствари.

Чешање постаје приоритет. Не може да престане да се чеше. Свраб се прелива целим телом. Почео је од лакта, затим уво, нос, други лакат, врат. Није спустио леву када је морао да почеше обрву десном руком.

Нема крају чешању.

Толико има неодложних послова, ипак... данас побеђује свраб. До малопре је кидао кожу, сада се чешка у благим луковима. 


Кажипрст је лидер, завршни ударац сврабу задају домали и мали прст. Средишњи прст да ли због централне позиције или политичке моћи скоро да све препушта браћи са леве и десне стране.

Напокон устаје.
Мора да почеше дупе.

Функционерски свраб је објективан јер они знају да се чешу.

Кључно је питање где да се чешу грађани када не знају где им је дупе ?