24. август 2017.

Егзотични анархиста дрема

Писање је попут пресуде.Нема компромиса.

Писац нежељено постаје судија времену у коме обитава. Догађаји се нижу, промена експлодира, суштина се не мења.

Исте улоге и природна смена глумаца.

Жртва не подразумева и жртвовање.

Свесно одрицање је морални чин. Спокојан сан богатих ремете сиромашни својим шкгрутом зуба док их имају. То је и разлог да богати ваде убогима зубе а убоги кад смогну снаге богатима поваде главе са свим зубима.

У таквим околностима потребно је писати непристрасно.

Реч треба да греје и даје снагу попут сунца. Свима и сваком, докле год и како год.


Ипак, није тако.

Човек је видљива играчка невидљивих сила.

Ето нових глумаца на видику. 




Режисер мрда главом и маше руком истовремено.
Песник пензионер отишао на пецање.

Неписмени основали политичку партију.

Председник најсиромашније општине купио председнички ауди.

Кафана мајка променила пол.
Живеле бабе тинејџерке и њихове редовне пензије.

Ухапсили човека јер није имао пса поред себе.
На улици је скупљао своја говна са псећом кесицом.....

наставиће се....

14. јул 2017.

Сабери дељење и продај парадајз

Нема више повечерја. 

Убили су поподневну тишину поштовања. Сваки део дана су убили. Разговор је постао чиста субверзија. Сви су осуђени да раде за "невидљиве". 

Невидљиви су увек у покрету јер поседују свет. Свет им је доступан и сходно томе немају времена. 

Мала земља, глупав народ - порекло празнине.

Када угојиш људе Револуција је удаљена планета. 
Што даље од Сунца?

Вече заспало у носиљци.
Ко има моћ да подоји поноћ ?





21. март 2017.

Продаја Младости

Емоција се препознаје кроз покрет.

Тело добија занос. Ритам носи масу. Илузија простора који се креће. Девојке испред се грле, повлаче једна другу и вриште. Младић поред опонаша гитаристу и прави његове покрете додајући понеки скок колико му омогућава простор.

Десно је пар који се љуби.


***
Бубњар има своју деоницу.
Певач је на тренутак узјахао клавијатуристу.

У свим градовима света они продају своју младост иако су одавно пензионери. 



                                                         ПОСАДА - ПРИЧЕ 11

20. март 2017.

Егзеунт

Речи не познају границе, њихов дом је ум. 

Какав домаћин – поуздано непоуздан. Ум, вечно у развоју и миришљавом парадоксу. Ум нема пол али је поуздано да није девојачка својина.

***
Академик је навукао купаће гаће и пребацио пешкир на раме. Спорим кораком упутио се ка плажи. Негде на средини тог пута окренуо се и вратио у собу. Разлог повратка са плаже на коју није ни стигао био је пешкир који је висио преко његовог рамена.

Бацио је пешкир преко фотеље нехајно младалачки. Помало љут што се непотребно шетао решио је да промени купаће гаће које није ни оквасио. 
У моменту када се пресвлачио ушла је собарица којој је речено да је соба празна и да може да је поспреми. Сусрет је прерастао у изненађење. 

Собарица је била искусна, академик је владао француским.

Сутрадан академик је виђен на плажи без пешкира. Ушао је у воду и оквасио колена. Стајао је тако у води једно пола сата у папучама. Пратио је погледом лађу у даљини. Када је лађа нестала са видика окренуо се и вратио у собу. 

Гаће није оквасио.



                                                 ПОСАДА - ПРЕВОД 11

14. март 2017.

ZATVORSKI KUĆNI RED


ZATVORSKI KUĆNI RED

1
Sve što radiš radi sporo. Osim kad bežiš. Beži što možeš brže ali ako možeš - ne beži. Uhvatiće te. A ako te ne uhvate, bićeš u zatvoru i napolju.
2
Sve učini da i oni koji te čuvaju budu u zatvoru. Možda će te mrzeti, ali će te razumeti. A u razumevanju drugih tvoja je jedina šansa. (ovo važi samo za robiju ne i za istražni ).
3
Ne opiri se Kućnom redu, jer on je ma kakav čak i najgluplji i najstroži razuman. Opiri se Neredu u kome će se spontano obrazovati nerazuman Red, Red nerazuma. Ali ako možeš, ne opiri se ničemu. Čuvaj snagu za prave bitke. One su uvek dole ne gore i uvek one koje tek predstoje.
4
Ne veruj onima koji često kažnjavaju, a na njima se to ne primećuje, ali ni onima koji ne kažnjavaju nikad, a na njima se to primećuje. Najbolje je da ne veruješ nikom. Ali da se ponašaš kao da veruješ svakom.
5
Nikad ne slušaj one koji su pod istragom kratko, a ni one koji su dugo. Najgore savete daju oni koji su se uležali i oni koji se nisu na navikli.
6
Ako nešto radiš radi sporo ali ne i rdjavo. Jer najviše snage troši se ne u radu nego u podrumima s kojih se opet na rad vraćate.
7
Zaboravi prošlost. Ona je ovde tvoj najveći neprijatelj, izmedju toga, jer te je ona ovde i dovela. Zaboravi i budućnost jer ona je drugi, dolazi uvek kasnije nego što joj se nadaš i nego što te je obavestila “radio kibla”. Bavi se sadašnjicom, svakim trenom svog vremena jer ga ovoliko nikad nećeš imati.
8
Ako možeš samicu biraj. Za sve nevolje u njoj bićeš sam kriv. Ako ne možeš najebo si i ako ćeš za te nevolje uvek naći drugog krivca. Ali pošto i ti drugi krivci biraju, i uvek druge kriv ćeš opet biti ti.
9
Ako negde zovu, polazi poslednji. U zatvoru retko zovu da te usreće.
10
Bilo gde da te vode, ne hitaj. U zatvoru retko se ide tamo gde je lepše nego gde si sada. Pogotovu ako put vodi nadole.
11
Ne budi čuvar brata svojega, ni sudija mu ni protiv njega svedok. Ne budi još jedan koji ga je zatvorio.
12
Kad tuku – kolokvijalno “mater jebu” nikad ne misli da ne moraju uvek da mogu i jače. I u muci, dakle pronadji neku sreću za sebe.
13
Kad su prema tebi ljubazni znaj da nešto žele. Ne misli da je dobro ako imaš ono što žele. U zatvoru je najbolje ništa nemati.
14
Jedini tvoj neprijatelj u istražnom zatvoru koji se vidi jeste isledna služba. Na robiji uprava. Ostali se ne vide.

15
Ne druži se sa onima koji su ti dragi da ih u iskušenje ne dovodiš. Ako ti se zlo nanese dobro je da potekne od nekog od koga očekuješ.
16
Ničeg se ne plaši, ni od koga ne strahuj. Najgore u strahu sam je strah. Sve ostalo je lakše.
17
Održavaj higijenu zbog samosvesti, humor zbog higijene. Održavaj čovečnost zbog sebe, a lojalnost zbog drugih. Ili obratno svejedno je.
18
Uživaj u suncu i kad peče. Što će reći ne žali se na malu sreću jer ona je mala samo što je prezireš.
19
Od svega osim nevolje učini dogadjaj. Ko u zatvoru pobedi vreme, pobedio je zatvor. Ako ničeg do nevolje nema i u njoj uživaj. I one su protiv zatvora jer su protiv vremena.
20
Ne uobražavaj da stičeš iskustva koja će ti napolju pomoći da prodješ bolje. Iskustva iz zatvora vrede samo za drugi zatvor.
21
Oprosti onima za koje veruješ da su te izdali. Najčešće je to bio neko drugi.
22
Oprosti i svom isledniku, barem se pravi da mu opraštaš. Možda još nije u penziji.
23
Oprosti i onima koji sa tobom leže. Oni to nisu izabrali.
24
Pamti ali ne mrzi. Praštaj, ali ne zaboravljaj. Dobro pamćenje je alat, velika mržnja teret.
25
Uvek izgledaj rdjavo. To vole. Zato su te i zatvorili.
26
Smej se samo ako si sam i ako imaš čemu. Ako nemaš – propao si.
27
Ćutati možeš i utroje. Razgovaraj samo udvoje. Najbolje ne razgovaraj osim u sebi i sa sobom. A i to oprezno. Ti još ne znaš ko si i možeš li u sebe imati poverenje.
28
Ne veruj da ćeš ih ubediti da si nevin , čak i ako jesi. Dovoljno je ako postigneš da ti poveruju kako si sam kriv.
29
A iznad svega poželi da ti ova Pravila nikad ne budu potrebna. Ako ti , medjutim ipak zatrebaju ima još jedno i najvažnije,
30
Ćuti i umri.

                                                                                       


10. март 2017.

Песникова кула

Песник је метафизички математичар.

Он згушњава време у један поток где 
риба нема али их он ипак пеца.

    Некада нема ни штап већ виче на обали
    не били га нека непостојећа риба чула.

      Песник је алтер его последњег математичара
      зато што је последњи математичар први у низу песника.

                          ***
Све поделе произилазе из супериорног става човека као супер бића. Он може све што друга бића не могу чак и то да пише песме. Песничко стваралаштво је чисто иживљавање над животињама и биљкама и непознатом делу космоса.. 

Специфична симулација додворавања Богу. Снисходљивост изражене немоћи племенито артикулише очигледну намеру да се влада Космосом као полигоном моћи. Песма у свом трајању је позив на окупљање за обрачун туђих слабости.

Песнички пламен је из живе ватре из гротла срца у беди постојања. Он сагори и творца а некад и градове. Језик је громко оружје.
Песник је у бити само војник у мери свог оружја.

Људи показују поштовање само према мртвим песницима јер за ове друге скоро да нису чули.

Песникова кула је она пешчана ниска на обали коју море плави дајући јој живот између два таласа. То је она још ненаписана песма коју море није стигло да прогута .

Читање песама је опасан подухват.


         ПОСАДА - ПОЕЗИЈА 10                 

09. март 2017.

Примицачи

Примицачи су се као и увек досађивали сопственом досадом. 

Дистанца примицања верификована је на сигнализатору. То је био једноставан апаратић са три лампице. 

Жута, сива и црвена су одређивала степен активности примицача. 

Сива је означавала мировање, жута припрему а црвена акцију и реализацију. 

Примицачи, једва да су били људи. Они су у ствари представљали технолошки унапређене ретарде којих је нажалост на Трутону било све више. 

Ретарди су били цена развоја. 

Њима је забрањено да мењају органе али не и да се технолошки “ допуне ”. 

Након успешне допуне и изразито кратке обуке постајали би примицачи. То је био прави помак, готово каријера.





08. март 2017.

Неговане ноћи.......


Елидроп је пажљиво гледао њено лице. Спокојно, невино и савршено. Лебдела је ту крај њега. Додирнуо је њену косу. То није учинио руком већ  је сваки прст чекао ред да то уради. Глоримус је спознао моћ коначно спорог и опуштеног додира. Журба убија срећу. Непрекинути низ благог и клизећег додира орасположио је његову моћ. На врху свих неиспуњености стоји игра пламене жеље непредвидљиве раскошне различитости.

Ритуал “игуане” је ритмику промене црпео из звука тела. Глоримус Елидроп  био је упућен у приватне тајне космоса. То знање користио је искључиво за властито уживање и освајање крунског блаженства. Жустрим покретом руке прогутао је две сенке игуане. Створио се у свету без граница. Приграбио је радост космоса, сједињеност звука и светлости. Прислонио је уво на њену косу. Зачуо је певање сваке власи. Какав је то хор ? Све је пуцкетало од ритма и звукова. Светлост се није стидела да пева. Звук се одбијао од светлости и стварао празнину.  Празнина је изврнула своју кошуљу и створила простор. Енергија сједињеног звука и светлости поделила је таму тако да се једна тама сада јасно видела.

Лебдели су. Његова свест је почела да се отапа и множи у исто време. Био је свуда и нестајао је. Пулсирао је попут неког младића од деведесетак трутонских година. Лусана је стварно нешто посебно. Мирноћа са којом је тако вешто заспала освојила га је. Фаско је изгледао затечен и неспособан за тако непредвидљиву ситуацију. Фаско је био предвидљиво глуп. Предивно је сетити се његовог израза када је Лусана заспала. Тачно, млад је али то није оправдање. Особине младости нису једноставне. Преламање кључних догађаја формира степен одговорности. Фаско се увек понашао заинтересовано само за себе.



То му је била последња свесна мисао. Све се измицало и удаљавало чудним брзинама и облицима. Боје су се растварале на чудне светлосне тачке. Енергија је испунила сваки удисај. Све се понашало као живо. Пролазио је кроз материју без отпора. Игуане су врхунски одрадиле тело. Плес са Лусаном био је увод у тачку спајања енергија. Вртели су се све брже. Пролазио је кроз њу муњевито бацајући се у покрету. Дисао је Лусану. Целим својим срцем које је често мењао волео је неговане ноћи. Он, глоримус, Елидроп, велики вођа Трутона у најтежим ситуацијама галактичког рата сада жели да буде само несташан дечак.


                       ПОСАДА - ДАРОВИ 20

04. март 2017.

Глоримуси

Глоримуси су пуно очекивали од Лафорда Ламија.
Њихов оптимизам није био безразложан. Лафорд је производ и корекција десетине хиљада клонова. Оно што их је онеспокојило а касније и застрашило је склоност Ламија да се понаша попут просечног и носталгичног човека. Вишедеценијски напор глоримуса и ангажовање елитних научних институција изнедрило је Лафорда, у циљу приближавања великом Преокрету. Велики Преокрет се приближавао и ко у космосу не буде спреман постаје вечан, у прошлости. 
Глоримуси су били спремни на све да избегну такав исход.

Лафорд је запалио цигарету и нежно осмотрио дим. Празнина и дим су имали доста тога заједничког. Ако се уопште може говорити о неком пријатељству или барем нечему налик - Лафорд је осетио склоност ка диму. Поново је запалио и осмотрио вијугав траг дима. Знао је да примицачи негодују када он пуши. Ако буду добили наређење да га убију неће то учинити док пуши. Морају да сачекају. Тако је стајало у правилнику о дезинтеграцији клона.

Глоримуси су већали скоро три недеље. 
То се није догодило од доба укидања нација. Тада су пробили и читав месец. Појава клонова и развој роботике учинили су сваку националну различитост површном и сувишном. Без нација историја је постала гола и небрањена. Глоримуси су силовали историју до смрти.

Клонови и роботи су засели на њен гроб, непозвани. 


02. март 2017.

Игра, космичке љубави

Како да се свидим људима када је све бесмислено осим самог живота? 

Нема наде за преостале жеље. Препуштање промени у вртлогу кружења. Ход без циља не зауставља корак. Реч се расплињује и мисао није коначна јер увек тражи нову, и нову. Када пародија живота постане сам живот нема више пародије и глумци више не глуме. Тако нешто се догађа и са писањем. У основној коначности то је само потврда писмености. Потопити реку камењем, то је жеђ луде чежње за чудом. Ако чудо већ живи и ту је са нама онда и није чудо, већ роб наше маште. 

Кретање је усахло у побуни покрета. Млатара се целим бићем да се крила не оквасе смолом. Смола се не помера јер црно ничему не тежи. Огртач скривања од смоле и од црног танак је и лако се цепа. Рупе од њега постају мода. Сама рупа је поносно празна и не спречава поглед. Поглед, са обе стране рупе, у недоглед.

Сваки човек је акробата. Свака реч, једна жица уз коју се вере. Ћутање је планина. Наговори планину да се покреће и шапни јој на уво воду, да буде, да тече кроз њу.

Снага се смањује супротно од смера од кога се иде. Трошке живота хаотично распоређене чине неодређено, стазу, неодређену. Умор стиже путнике, тражи се кафана – а од кафане ни трага. Кафана је за човека – а од човека ни трага. Где је отишао човек ? Куда се денуо човек, уморан од ратова и прогреса без кафане ?

Изнуреност баналног хаба ум и звоњаву складног ветра усмерава на таласе и њихово весеље. Улица не припада граду. Никад није ни припадала. Улица припада само себи. Једина је која види своје лице.

Теорема крљушти и љуспица открива генијалност воде. Ништа без воде !Писање је купање речи. Оне се купају, и окупљају, да трају и да звоне у људским маглинама. Прилично једноставно. Егзибиционизам стила не мења суштину.

Пријатељи се грле и руке укидају границу раздвојеног. Додир је снага неуништиве споне, неукротиве љубави и разодевања отуђености.

“Некада” у будућности није немогуће у утроби времена. Млин за време покрећу писци вртећи Точак супротно од необичности коначног. Скоро сваки писац пожели с времена на време да ожени млинареву ћерку. Када се то и догоди, готово редовно престане да пише. Згодна млинарева ћерка је слађи залогај од било чега белог и празног, неиспуњеног и неиспрљаног.

Чешљем чистити травњак, могу само деца, војници и градитељи кинеског зида. Дечак и војник су пријатељи. Када падају бомбе и доносе смрт у обиљу ужаса војник је уточиште дечака, који се ту, на страшном месту затекао. Дечак се “збио” код војника и зажмурио. То је једина дечакова одбрана од бомби – близина војника и жмурење. Игра жмурки као систем одбране.......Дрво за “пуј” је експлодирало и треба засадити ново кад ово прође.

Где је место где можеш да седнеш и удахнеш ваздух ? Опет само књига нуди луксуз утехе удаха у миру. Склоњен од муке и мучнине опаког времена препушташ књизи своју квоту времена удаха. Листови папира често подсете на дане који пролазе и који ће тек доћи независно од поглавља и пасуса. Преплићу се жанрови и живот је увек изнад сваког од њих. Живот није жанр.

Ветар је неумољиво груб пријатељ. Ипак, куда он жури није сасвим јасно.....Пратити ветар није ни мало лако. Како год, свака потрага води до мора, до обале. Ту се ветрови света журно упуте на дружење, јер сваки ветар је музичар јер ако то није, престаје да буде ветар. Океан је добра позорница за космичку фугу ветрова. 

Не треба им диригент, укроћени ветар је немогућ.



03. фебруар 2017.

Библиотека

Строго поређане књиге штрчале су са полица увређене што их нико не чита. Чудна тишина између полица наговештава да је свака ту за себе и да их ништа друго не интересује.

Библиотекарка са огромним наочарима попут књишке богиње седи и уређује картоне, посвећена прецизној рутини избегавања погрешног уноса података.
Увек је осећао неодређен стид када би прекорачио праг библиотеке.

Да, то је било доба када је стид постојао. Постидео се што је дете које чита.

Њен поглед није био пријатељски. Он је прекинуо њену пажњу.

Након тога је зажалио што је уопште дошао. Могао је са осталом децом да игра фудбал у парку. Постићи гол бољи је осећај него читати књигу.

Ништа није рекла.

Указала је покретом руке на хрпу књига за суседним столом. Узео је књигу која је на корицама имала илустрацију балона.

Тог лета рано је отишао на село. Тог лета су родитељи организовали селидбу у други град. Тог лета се цео живот променио. У нови град је дошао возом.


Књигу са жутим балоном никада није вратио.

                                                                       ***
                                                                        

20. јануар 2017.

Мир

Мир,

            проналази луку у вечности.

Вечност се мимоиђе са временом. Вода живота радује ум и храбри срце, у пустињи неиспаване промене. Сваки ритам је прошлост. Трње празнине преде прашину.

Монах је данас избледео своје име.

Нека војска пролази. Монах се не осврће. Неке жене запомажу. Монах се не осврће. Сељаци се побише. Монах се не осврће. Булдожери раскопаше. Монах се не осврће.

Окренуше пет држава у једној и све рђаве. Монах се не осврће.

Када понесеш и носиш
                                         крст
                                                   више се
                                                                  не осврћеш.




18. јануар 2017.

Немаштина немања

Писац је тајанствено посетио шпајз и напио се.

Једино је тако могао да чека госте за које није знао да ли ће доћи. Ишчекивање изискује знатан психолошки напор. Никад није био добар домаћин. Искрено се гадио људи и није умео да буде неискрен.

Такве особине су и пробудиле писца да пише и клеше речи.

Шпајз као простор је мистерија. Тражио је кљешта да би скувао чај и оборио вотку. До тог тренутка није ни имао увид да је та вотка баш ту. Кад је оборио вотку више није тражио кљешта да би скувао чај.

Чај није могао да се скува без кљешта.

Сасуо је из флаше вешто и попио пријатељску количину. Поглед му је пао на паука који се услед буке померио и нагло застао. Након другог трзаје из флаше решио је да се извини пауку што га је узнемирио.
    - Пауче незнани делијо,извини што сам те узнемирио у мом шпајзу који је твој дом. Нисам те звао овде да се скућиш али је недопустиво да реметим твој краљевски мир у мрежи примитивном буком.
Након изговорених речи сунуо је вотку негде до слике. Затворио је врата шпајза нежно и лоповски тихо. Да то није урадио изговорене речи не би имале смисла.

Вотка је остала у кухињи.

Писац је отишао у собу и легао на кревет задовољан.