07. фебруар 2014.

ЈНА VI

Воз се зауставио. Крај пута. 

Ходник се пуни људима. Јарка светлост се одбија од кофера. Путници имају таленат да направе гужву. Недокучиво је то порекло журбе код људи. Људи журе делом да побегну од људи код других људи, делом да се не суоче са собом ако не морају. Једино је Богу успело да се склони од људи. Људима то није могуће. 

Читава теорија од гужве у ходнику стајаћег воза. 

Рупичасти степеник. Перон. Цео дан је пред њим. У 22ч. мора да буде на капији. 

Шета се обалом. Наилази на порше где на хауби тип жвалави и ваћари рибу. Тип је старији од рибе и готово сигурно власник поршеа. Страна регистрација . Он се искусно наслонио на хаубу и њој препустио иницијативу. Млађа је. 

Застаје поред клупе. Безобразно их посматра. Покушава да докучи да ли је риба са типом због поршеа  или постоји нешто друго. Они њега не констатују. На неки начин то је увредљиво. 

Био је поражен. 

У тренутку је хтео да им приђе и одалами типа. Ко је њему дао за право да ваћари рибе на хауби у сред бела дана ?  У ствари поразила га је њихова савршеност. Порше је блистао на обали попут савршене шкољке. Тип је имао дужу косу и добро развијено тело. Деловао је хладно. Она је била складна и добро скоцкана. Није могао добро да види њено лице али био је сигуран да не заостаје за дупетом. 

Гледао их је попут детета које чека сладолед. Он у униформи ЈНА подбочио се ногом на клупу и блене. 

Једина корист што гледајући њих не мисли на Чепину. Ноге су испале паметније од главе. Продужио је даље. Дуг је дан.

04. фебруар 2014.

ЈНА V

Јутро се мангупски појавило. 

Пуначка жена зачудо није више хркала. Ноћ је исцурела а да ока није склопио. Још мало и угледаће море. Пренуо га је бол  неочекивано оштар. То је од пажње и неспавања. Такву јасноћу није имао раније. 

Све експлодира кроз прозор чистоте. 

Пушку је чистио крвнички педантно. Цев је блистала а канап се тањио. Тај труд је био погрешан. На редовној јутарњој смотри Чепина је увек његову пушку издвајао као лоше очишћену. Морао је затим пред целим стројем поново да је расклопи и очисти. Док се сагињао ухватио је десетаров подсмех. Чепина је уживао у понижењу. Знао је да не сме емотивно да реагује. Са друге стране мора нешто да предузме. И то што пре то боље.

Прошетао се ходником и видео девојчицу са кикама како спава у мајчином крилу. Они иду на море. Сетио се свог првог одласка на море. Није знао да плива. Навукли су му капицу и шлауф. Није био неки осећај. Спријатељио се тада са дечаком из Есена. Он је увелико пливао и ронио. Њему нису ставили ни капицу ни шлауф. 

Ево га море. Плаво се зазеленило. Кондуктер је добро расположен. Свима се осмехује и жели добро јутро. На тренутак све изгледа нормално. Можда због мора. Ускоро стижу. Више је него сигуран да је путовање возом медитација. Поглед изнутра. Скромна музика титрајуће душе. Лековито путовање без снова.

Поново пали цигарету растерећен свих мисли. Упија погледом море и пућка. Прави кругове. Мање и веће. Игра се. 

Угледао је лађу. Пловила је, тамо далеко.

03. фебруар 2014.

ЈНА IV

Размишља о друговима који су избегли војску. Није их било мало. Како би они решавали проблем са Чепином ? Они су то једноставно решили јер су одјебали све Чепине редом. Неспособни у овој земљи увек испадну паметнији и бољи. 

Жена преко пута хрче. Као да није у купеу већ у спаваони. 

Свуда му се привиђа војска. Не може да се опусти. Сцена са Ластић Ацом и Чепином је незаборавна. Чепина десетар са великим  Д  командује Ластићу да му овај даје рапорт у учионици о стању десетине која се заједно са њима налази у учионици. У састав десетине равноправно су ушли мокар сунђер и поломљена креда. Табла се овога пута провукла.

Тада се спонтано први пут запитао ко је овде луд ........!?

Чепина је након рапорта јавно похвалио Ластића и наговестио да једног дана и он можда буде десетар. Импресивна, каријера.

Ова не престаје са хркањем. Излази у ходник да пуши. Кратко отвара прозор и пали цигарету. Буљи кроз прозор у мрак. Воз тутњи и тај звук је мање болан од хркања жене из купеа. Ритмика тутњави даје смисао. Мрак је густ али се тутњава креће и клопарање носи поруку. 

Из суседног купеа излази девојчица. Има плаве кике и леп осмех. За њом излази мама и узима је за руку.

- Више нећеш добити сок.
- Мама, онај чика пуши. Ти кажеш да то није здраво.
- То је војник. Он може да пуши.

Мама је била у праву. 
Махнуо је девојчици, узвратила је осмехом.