31. децембар 2010.

Без повратка

Први балкански свемирски такси пуштен је у рад. Свечано отварање привукло је велики број грађана.

Политичари свих боја и костима придржавали су се принципа да је осмех најбоља реклама. Као некад деца кад се играју да неко не испадне магарац. Тај заједнички осмех политичара највећи је хорор. Сервантес је због њих написао Кихота мада их није никад упознао, знајући да ће они морати да упознају њега.


Како год, први свемирски балкански такси носио је назив Кихот”.

Кихот” је био технолошко чудо са једном маном.
Био је поуздан само у једном правцу.


28. децембар 2010.

Научете ме да се радујем !

Туробна светина тиска се испред зграде. Комешање повлачи масу напред. Саобраћај у застоју. Почиње скандирање. Једна група жена претећи подиже руке. Полиција пристиже. Ситуација се заоштрава. 
 
Тренутак касније разрешење. Дупла врата се отварају, маса хрли. 
 

Тржни центар је отворен. 






26. децембар 2010.

Паучина у гитари

Прошлост има привилегију да јој суди будућност. У хаљинама обмане вечност се лакше затури. Вечност нема власника. Усирено време има тврдоћу месечевог камења. Људи грицкају свој сир времена и незасито хране незајежљивост.

Последњи јунак улице постао је графит. У комшилуку увек тврде да је био добро дете. 
 

Неће људи да се замерају.
Зато хоће деца, итекако.

25. децембар 2010.

Инспирација интуиције

Црвенкапа није ушла у партију. 

Партија је за многе остала бајка. Вук није дошао из шуме. Глад за влашћу је већа од глади. Сиромаштво је затвор. Љубавници су слепи. Град је прљав. Санке греју снег. Годишња доба су сујетна.

Индустрија увелог лишћа процветала. 

Поезија се сакрила у саксију. Пародија изашла невина из суднице. Кондуктер је маштао о жени коју је управо видео.

Пуж не види саобраћајне знакове. Станари кесама гађају травњак и увек погоде. Храброст се одлично продаје на филму. 

Тротоари познају сваки ђон.

Одјекује самоћа. Хаустор има кијавицу.

Две рупе и ето филозофије. 

24. децембар 2010.

Стране света

Написао је књигу. Изнедрио је приче. Држати књигу у руци добар је осећај. Видети своју књигу на полицама библиотеке умеће је бацања прашине вечности.

Осећања инспиришу. Знање подстиче. Свет воли поклоне. Срећа је увек нестрпљива. Многима је поклонио своју књигу. Надахнут невидљивим дугом према људима радосно је упражњавао ритуал даривања.

Недавно је у граду у главној улици срео човека коме је поклонио своју књигу. Заустио је да упути поздрав али је човек оборио главу и окренуо се на другу страну. Имао је увређен израз.

Како год да радиш и колико год да се трудиш људима не можеш да угодиш.

Овај несусрет треба да га подстакне да вежба непрепознавање. Оборити главу и гледати на другу страну највећа је могућа вештина.

О томе тек треба писати. 

21. децембар 2010.

Одаје града

Почела је глава да боли. Терет речи изудара главу брже од ветра. Спокојно пије и слуша пажљиво. Надморска висина памети оставља слаб удисај. Од немоћи се груди скупљају. Дисање и ширина, мир. Лепе луке.

Сакривање прошлости постаје цењена професија. Изгледати модерно, без напетости. Причати узгред, бити богат. Нека помисле да је странац. Странце овде цене без разлога. Довољно је што су дошли.

Конобар доноси пиће. Поглед му је усмерен већ на друге госте. Прекопута млади пар се љуби. Шкрипа трамваја одаје кривину.

Све мање верује овом граду. 

20. децембар 2010.

Филм споменик

Територија могућег властодршце инспирише на немогуће. Немогуће се назива дипломатија. Дипломата по природи мора да је бесполан. Његова предност је да зна оно што други не знају или само претпостављају. Он је часовник свог владара.

Стари берберин је плакао. Руке му дрхте.


Манекенка је добила ангажман у иностранству. Сликаће се гола и добиће хрпу пара.

Бубњар је претукао басисту. У истом моменту изгубио је девојку и бенд.

Политичар заборавио име странке коју предводи.

Куварица је силовала паприкаш док није умро.

Побегла је главна личност једног романа на улицу. Зауставила је саобраћај и ошамарила таксисту.

Касније се испоставило да снимају филм.



17. децембар 2010.

Господин каубој

Дошао је у престони град само из једног разлога. Разлог се налазио на глави. У својој вукојебини није хтео а ни смео да прошета каубојски шешир. Допутовао је рано јутрос без пртљага. Склизнуо је са станице бочном улицом. Руке су слободне, не носи ништа. Сељак господин са каубојским шеширом јездио је главном улицом. Ово су били тренуци тријумфа. Нико га не гледа док се он поноси собом. Два пута је прешао улицу и креће у трећи круг. У излогу не гледа ствари већ се искрено диви себи. Много је јак. Није ни чудо што је Америка највећа сила. Моћ шешира.
*
Испред фонтане клинац је узвикнуо:
  • Мама, види каубоја !
    Окренуо се нехајно и госпођу поздравио повлачењем шешира надоле.
    *
    Склизнуо је доњом улицом ка аутобуској. Неком треба цео живот да уради нешто у животу. Он је само ставио шешир....а тек кад набави коња!
Уживао је гледајући путнике како се муче са коферима, торбама и кесама. Један је носио и канту кајмака.

Никад од њих добри каубоји!!

15. децембар 2010.

Нове војске,стари ратови


Подкрадамо небо једно другом. Свет протиче ми безбедно гледамо кроз прозор. Тако је све већ виђено. Нема наде, моћ прошлости тријумфује. Нове војске, стари ратови.

Младићи више не верују физици. Девојке одбијају да буду жене, жене су превазиђене. Или девојке, или мушкарци. У тој расподели појединим мушкарцима преостало је да се понашају као жене и спасу женску част. Нема зезања, дотле дошло.

Паметни су изумрли. Памет такође. Никад више будала на једном месту. Лукави убеђују будале на научној основи. Будале су најбројнија националност. Анонимни покрет будала преузео је власт. Моћ вође су равномерно расподелили на све будале. Крајње будаласто.

Несавитљиво молим за пажњу кад читам! Стално ме узнемиравају.

Библиотека тражи паре. Покушавам да будем будала али није једноставно. Сва места су већ попуњена. Зато крадем твоје небо. Домаћица мог живота има скраћено радно време.

Тајно време ручка је после вечере. 

12. децембар 2010.

Унутар кавеза


Унутар кавеза хладноћа. Врата су отворена, кључар тамничар одсутан. Нема звукова, једино одзвања мисао у његовој глави. Мисао нема емоцију. Хладна је попут решетки којима је окружен. Откључана тамница је клопка. Стварни затвор је слобода. Слобода је убица. Својом варљивом звездом хипнотише свемир и лаже људски род. Открио је заверу, усудио се да проговори, проговорио је и нашао се у затвору. Размишља да изађе и потражи кључара и упозори да је кавез откључан. Он је гређанин затвора и захтева да буде одговорно закључан.

Слобода хара и пустоши свуда. Кавез дозвољава мисли, слобода не. 


Неће изаћи.

Кључар тамничар не мора никада да дође.
Он зна своја права.

08. децембар 2010.

Поларна кока


Хтео је да шмрче истину уместо коке. За то није имао довољно дугачак нос. Стрпљење и чекање одавно нису сарадници истине. Истина је нажалост постала производ. Другим речима, истина мора да се купи као и све остало.

Новац истине су информације и оружје. Ко купује информације већ има оружје.

Књижевност је област дубоког пола и резерват добровољних логораша. Белина пола и белина папира су границе логора. Сваки роман је покушај бекства из белине. Писци су највећи робијаши. Одавно писци нису више војници истине.

Пролазност је посуда истине. Посуда је вечно празна.

Људи је вечно пију.
Понеко и запева.

06. децембар 2010.

Заплесаше бабе рокенрол

Нађи снаге. Изгубио си своје море. Рањиво је срце твоје. Мусава ти душа. Виси, ко истегнут трегер. Прени и покрени. Корито наде пресуши. Пробуши га, иди на извор на врело. Дугме за срећу није на капуту.

***

Заплесаше бабе рокенрол. Сателити воајери. Ниси сам. Певаљке бројније од војске. Украден сељачки сан! Студент љубавник бризнуо у плач. Наставник издркао у зборници. Адвокати се шоркали. Супер звезда показала дупе. Возач возача шипком по глави. Судије остале без посла, траже правду. 
 
Сви траже паре.
Неком ђеврек, неком рупа од ђеврека.

Осталима К...ц!
Оста...и јуначких песма
Доста.

05. децембар 2010.

Један


Спавање му је одузимало много времена. Након ноћног лутања, дуго није могао да се смири и препусти сну, затим би га сан нагло савладао и недопустиво дуго водио кроз своја мора. Губио је орјентацију у сну, јер му је недостајао физички осећај тела. Човека који спава упоређивао је са позицијом рибе која плива. Спознаја која га је темеља увек наново плашила је непостојање нових снова. Стекао је уверење да се увек сањају стари снови, да нових нема и да је једино смрт кадра да то прекине. Плутање и кошмар су стварни, све остало измиче. Ипак није све тако црно, понекад би помислио након што би постигао врхунац у тренингу неборења. И смрт можда само сања када плави обале живота.

Створио је неку визију воде и обале. Оно што му је било крајње непознато је то, да није знао са које стране се налази. Зато је и морао стално да тренира.

Знао је да гејше завршни испит своје вештине полажу пред морем. Голе у мору упијају ритам таласа до изнемоглости. Оне најбоље понекад узме море. Оне постану сирене и вечне љубавнице. Таласи су добри учитељи. Беспрекорно искажу расположење дубине. Сваки талас је мисао планете.

Тренирати током сна није једноставно, али је могуће. Потребно је искључити било какав облик људи, они прва озбиљна препрека. Њихов говор одвлачи пажњу, њихово шапутање је опасно. Они сваки сан доводе до собе из које нема излаза. Отворено море је решење, јер даје могућност за пловидбу. Копно је сама подсвест мора и неких обала. Врхунски тренинг неборења у сну, треба да обезбеди пловидбу и на копну. Буђење то не сме да омета. Материја је давно изгубљена свест. Поспешује буђење и заварава сликама. Нагони људе да је подују у мери снажне заборавности. Та бура, за њега је давно окончана. Он сада једино хоће вредно да вежба и бесконачно да се усавршава. Дан без иједне изговорене речи је врхунско остварење. Путеви енергија су раскрчени и онда је тренинг савршен. Ум је еластичан када се ослободи обавеза речи. Мисли остају, опстају и против њих је готово сваки напор излишан. Мисли једноставно треба пустити и против њих се не треба борити. Плашио се изговарања речи као да је у питању болест. Да може, учинио би да свет људи остане без свог опасног оружја. Свако људско биће након седме године, добијало би на поклон једном недељно нову реч коју сме да изговори. До седме године нека причају до миле воље, и шта хоће, али након тога да буде, једна недеља једна реч. Уместо банки пара, постојале би банке речи које би професионално дистрибуирале и депоновале речи. Тако би он урадио.

  ***
Дан, и ноћ, у својој амплитуди смене, учили су га релативности промена. То је увиђао на простом примеру обрнутог лутања у ситуацији када се препуштао дану. Све је имало своје предности и мане, и то је стварно било очигледно, али често без могућности да се по томе опредељује, већ принуђен да то ради инуитивно. Тако је дошло и до горе поменутог обрта, где је ноћ почео да користи за спавање, а дан за лутање. Брзо је увидео предности, али ноћ му је недостајала из два основна разлога. Ноћ је много поузданија за скривање и многа места која су дању испуњена људима, ноћу су готово празна.

Тог дана требао је да лута тринаест сати и тридесет седам минута, колико је износила разлика између сунчевог изласка и заласка.

У једној причи чија је постојбина Скривена планина сунчевог заласка, каже се да су људи изникли из једне шуме. Шума је прво обиловала зверима, и растињем, кога су се звери плашиле у тој мери да су одлуке Врховног већа Дрвећа поштовале беспрекорно. Сагласје које је дуго трајало, све до тренутка када је звер угледала човека како сече шуму. Од тада се све изменило. Промена господара, слуге није изменила.

Променила је господара.

У причи постоји и песма у којој се каже, како планина плаче и сузи реке.

На изласку из парка у последњем сату лутања видео је бачене и прегажене фотографије, церемоније венчања. Сам пољубац младенаца овековечен, осмеси и слепљени образи, весеље.

Овако обучен и он би могао да закаже венчање, али не и да пристигне на њега. Свадба је само прослава, избор доживотног противника и самим тим потврда да сукоб тријумфује. Он то не жели, али ипак је обукао одело и чак пева стихове о Скривеној планини сунчевог заласка. У овом дану за њега нема ћутања када му је цело биће раздрагано и врцаво. Проговорио је, и то песмом. Тек сада му је јасно да је одело обукао да би могао да пева.

Он је у ствари наступао пред космосом, а људи су се ту једноставно затекли.


Таин

Mногострукост једног увек збуњује. Царска палата обавеза дисциплинује многострукост у инсектоидност. У бити једина права обавеза са људским ликом је доброта. Доброта не може да има инсектоидно лице.

Пекар је испекао хлеб и на кори препознао линије лица. Лице је заустило нешто да каже али се зауставило. Храпавим прстима прешао је меко преко линија. 



Тактилно занатски срећан, блажен са радосним миром спознао је дубину доброте једног хлеба. 

03. децембар 2010.

Пинокио купује кравату

Ритам одлука садржан је од одлучности и преузимања ризика. Човек је мера божијег ризика. Математика је шатор и оквир да се ризик изолује и постави контрола. Коначно, убиство уметности је колатерална штета. Уметници су алтер его једног народа. Народи су сада скупови изолованог ризика. Стварност матерјализоване енергије тријумфује привремено над природом. Фајл постаје врста живота. Лабораторијски је рођен животни фајл. Универзалан је и неопходан новим господарима. Фабричко корумпирана уметност слави победу. Заставе и бакље заслепљују и само Сунце. Еротика победе слави јаловост врлине.


Рестартовање секса, последња одбрана уметничко-револуционарне банде, наоружане пољупцима подрумске славољубивости и охолог запомагања патуљастог генија.

02. децембар 2010.

Дијалог монолога

Jедноставан без предрасуда, поучен туђим бригама беспрекорно је ћутао. Површан разговор присутних није га дотицао. Мислити о разговору и у исто време не причати вредан је подухват. То што они причају а он ћути дође му на исто. Могли су и они да ћуте али су изабрали да причају. Њихова прича је чиста злоупотреба речи. Злочин је што мора да их слуша. Сматрао је да је уметност разговора у слушању. Коме то данас сме уопште да каже ? Сви причају, нико не слуша. Једини саговорник може да буде сам себи. То је ипак удар на душу. Тренинг лудила. Не...Може успешно да разговара са собом али не сме да поставља питања. Мислити без питања значи успешно водити разговор са собом.

Изашао је из воза. Олакшање. Утроба града чинила се мирном. Сунце залази, ставио је ранац на леђа. Лепо је. Сунчани перон. Нема потребе да мисли. 


Довољно је дубоко удахнути. 

01. децембар 2010.

Kрњинград

Заробљен у подземљу властитих стремљења, кривудаво изломљене странпутице крстарио је влажним улицама недореченог и крњавог града. Крњинград је био његова судбина из више тајанствено убитачних разлога. Он сам био је предграђе човека кога нико не походи. То се није догодило одједном, као што се ништа не догоди одједном. Све има своју сторију и бочну притоку.

Младост му је измакла. Чекао је дуго да почне живот. У том недогађању и чекању изгубио је једну љубав а друга се није појавила. Трпети себе таквог, отужног и бескорисног да воли, тешко је. Воља је испарила и пожелео је да се сам себи исплази али испред огледала би посустао и језик се није мицао. Једва би дочекао крај дана, сморен самим собом и проклетством, што је он он а не неко други. Сан је благодет, само кад би могао да заспи без толико муке. Мора да зури у плафон дуго, дуго, онда се преврће по кревету неодређено пуно пута, затим иде до терасе, попије воду, скине папуче и поново легне и зури у мрак. 



Самоћа је груб партнер. Приближава зидове.