21. јул 2016.

Дух и даље сања IV

Девојка у белој хаљини на раскрсници.

Нервоза избија из сваког њеног покрета. Није навикла на чекање. Дух је од раније знао да је чекање неслужбено врста уметности. Решио је да јој помогне. Шљапнуо је барицу поред ње и бела хаљина постала је тачкаста.

Осврнула се у свим правцима али га наравно није видела. Извадила је марамицу из микро торбице и почела да чисти тачкице. Више није чекала, сада је делала и дух је отишао даље.

Пут га је водио низбрдо до једног угоститељског објекта.

Испред на самом улазу угледао је лице човека које га је натерало да се пробуди на тренутак. То лице било је идентично џелату који је погубио Луја XVI.


Више није био сигуран да улази у кафану.




20. јул 2016.

Дух Сања III

Сања.

Нема истине.

Чује музику. Окружен је великим дрвећем. Небо се не види. Ветар тера лишће на шапат. Овде је странац. Сваки странац је прерушени трговац неко је давно уочио.

Шта он може да понуди дрвећу ?

Не жели да буде продавац смрти. Дрвеће којим је окружен не постоји. Клупа на којој лежи и сања само је узглавље умора.


Начисто је заборавио на хипер супер маркет. 




13. јул 2016.

Дух II

Спава и ради годинама, аутоматски.

Машина је постала продужени део тела. Она му је на неки начин и најбољи пријатељ ако се узме у обзир колико је одржава, готово негује.  Никада га није издала. Понекад о њој размишља као о животном партнеру.

Ова необична ситуација их раздваја.

Осетио се некако уморним. Сва та празнина преплавила је његов ум. Недалеко од хипер супер маркета угледао је клупу и спустио је тело као туђе.

Несмотрено је заспао што му се никада раније није догодило.



12. јул 2016.

Дух I

Застао је у фабричком дворишту.

Ослонио се на стуб и запалио цигарету. Никако није могао да схвати шта се догађа? 


Где су нестали сви ти људи ?  Пожелео је да види макар пса. Ту у кругу увек су се мотали неки пси. Сада му недостају и пси које никад није видео.

Увелико је требао да ради на својој машини.

Недалеко од фабрике је хипер супер маркет. Брзим кораком упутио се тамо.




02. јул 2016.

Дух

Искрао се док су још спавали.

Улица је пуста. Град спава.

Лаким кораком стиже на станицу. Ни ту не налази никог. Чита огласе на станичним стубовима. Неко изнајмљује стан неко би да шета туђе кучиће. Играоница и кројачка радња доминирају на бочној страни.

Прочитао је огласе и истовремено лупио ногом о ногу. Тај покрет је био доказ да више ниједан оглас на стубовима није остао непрочитан.

Чека.
Мисли на њих. Воли да их гледа.

Аутобус се зауставља.

Улази на задња врата. Седишта су празна. Није му јасно како се аутобус креће јер нема возача. Без путника је могуће али кретање без возача је нови феномен.

Почео је себе да преиспитује где је погрешио.

Уочио је рекламу испред седишта. Не препознаје слова. Остао је смирен у неочекиваној ситуацији. Инстиктивно би да крене ка месту возача међутим, нема ту одлучност. Врата се отварају и он излази на својој станици.

Креће се путељком ка фабрици. Седам година је њен ходочасник. Хала је празна. Тишина је скоро неиздржљива. Немогуће је да не затиче трећу смену. Гротескно је да су сви добили отказ осим њега.

Враћа се дугачким ходником у правцу канцеларија.
Врата су широм отворена. Улази.

Канцеларије увек имају одговор за сваки догађај. Сада су Пусте.