08. јул 2012.

Порука


Чобан је узео фрулу и засвирао. 

Стадо је нахранио, напојио и сада може да се носи са фрулом. Безбрижно му је срце а видик му храни душу. Пространство падина и успона, весела игра пашњака. Прсти му лете по фрули, очи одмарају а душа сита. Сам је и вештином неуловљене звери слави ово место где стадо налази мир а он може фрулом да се бави. Слави овај тренутак среће што је чобан, што има чобанску торбу и парче сира и још понешто за тај дан. Свеже је и лепо. Време му је савезник и стога му не треба сат. И стадо по свирци зна колико је сати. Једноставно и складно. Брдо испред гутала је хладовина. Брдо је нестајало као што он једе сир. Ветар је натерао траву да шапуће. Узео је торбу и ставио под главу. За који тренутак он ће да устане. Овако заваљен и препуштен окренуо је лице небу и осмехнуо. На небу су облаци чудом неким вођени, ћирилично исписали поруку. Порука на небу није дуго трајала. Разазнао је три речи. 

Одавде до повратка.

Нема коментара:

Постави коментар