19. фебруар 2012.

Венчаница без младе V

Млада је побегла и оставила венчаницу. 

Упутила се у непознатом правцу. Неупућени  агресивно коментаришу  да није смела тако да поступи. Угрозила је поредак који је важнији од сваке љубави и насумичне свакодневице. Поредак не учи људе како да мисле већ како да се понашају.

 Понашање је кључ сваке личности.

Млада је то погазила на један безобразан начин , побегла је и оставила венчаницу. Бекство, истовремено као одлука  осликава  супротстављање храбрости и кукавичлука. Тумачење је неизвесно и мучно као и свака друга процедура која захтева непристрасност школованог судије. 

Њено бекство је смртна увреда и немогуће је то опростити. 

Венчања неће бити. 

Све припреме и труд  за тај догађај  показали су се јаловим. Она је сваком од њих на тај начин поручила да више никада не жели да их види. Такав став усмерен на колективан презир,  објава је необјављеног рата . 

Ускратила им је догађај који су дуго чекали. 

Младожењу су некако сви запоставили. Седео је у соби са венчаницом и пушио. Гледао је кроз прозор без икакве намере.  

Певачица је стигла са својим оркестром.  Неко мора да им саопшти да неће бити свирке. Управник хотела завршио је састанак са куварима и особљем.  

Његово искуство немогуће је премерити.  Познавао је све тајне овог места.

13. фебруар 2012.

Венчаница без младе IV


Легенде и митови штит су колективне подсвести утемељене ван сваке реалности. Зато су неуништиви и имуни. Народ изгубљене слободе сапет и распет принуђен је да сања да би преживео. 

Песник седи и ћути. Радо би написао песму али не може. Посматра људе око себе. Прати њихове покрете. Људи пролазе и замичу. Конобар доноси пиће. Жена поред споменика храни голубове. Подне само што није. 

Рад  је лавиринт бекства од мишљења и одговорности.  Цивилизација мора да РАДИ, иначе шта би РАДИЛА  логор планета .  Одузети неком могућност да ради, лишити га посла данас казна је друштвено прихватљивог убиства.  Људски страх од слободе  плаћа се религијом новца  и запуштеним умом. Отуђење смисла и напуштање људскости  не представља губитак за оне који су то већ изгубили.  



Хладноћа је стегла град брабоњег срца. Каква год да је милоснија је од оних који су плаћени да праштају. Клизавица је одличан учитељ. Када се падне уз мало среће види се небо. Пад се заборави, небо никад. 

Читање на туђем језику буди нове сензације. Сасвим нови свет. Језик и писмо, мостови идеја. Радост новог учења, авантуре незнања.  Добар начин да се започне дан. 

Псовати на страном језику  ако учење крене лоше.

Ако све крене лоше псовати искључиво на српском.

12. фебруар 2012.

Венчаница без младе III


Робље је увек у маси. 


Унутрашњи кругови неслободе увек су стимуланс за стварање. Стваралачке силе геометријски позиционирају моћ и немоћ појединца. Стварање је индивидуалан чин уско везан за енергетско поље уметничке површине.


Уметник за подвиг тежи  победи над реалним стварајући дело живљим од реалног. Као и свако ко тежи победи односно артикулисаном циљу као врху он се прво разрачунава са собом и сопственом неодлучношћу. Тај процес умного зависи од карактера и  удружених случајности.

Шта се догађа када комплетна уметност постаје сувишна у „назови друштву“  а стваралац  сведе на председника уметничког кућног савета.  Не догађа се ништа, безкомпромисно ништа. Робље је задовољно богатом канализацијом,  земаљски дани теку. Проток ничега ка ничему [1]. 


У тако загорелој средини стваралац хтео не хтео постаје сам себи вишак.

То је усуд. 

Револуција постаје уметност-уметност револуција.




[1] Напомена која се не односи на филозофа Ничеа

06. фебруар 2012.

Венчаница без младе II

Мржња је утолико мање аутентична уколико је плаћена. 

У свету без емоције где је равнодушност равнодушно понела круну, мржња мора да се плати. Корисно је спознати да је данас емоција чист терет штавише елеменат заосталости и поуздане пропасти. Ако посматрамо да су и мржња и љубав конкурентне опције кључно је усредсредити се на гориво које користе. 

Мржња је достојна љубави ако успе у науму и забрани да се воли. То је озбиљан успех. Вечни пламен нерастворљиво сагорљивог горива огледа се у идеологији која се нуди и трговачки уверава у успех сваку опцију која се определи суштински да је узме за савезника и пратиоца. Идеологија нуди границу распознавања флексибилним обимом вакуумске нуле која треба да усиса попут црне рупе сваку промену несклону да се уклопи у већ дати поредак.

Комфорно је мрзети из собе и фотеље. Мржња цени своју безбедност јер зна да је рањива. Мрзети на улици је непредвидљиво и знатно теже.  Окупација слободе говора  спроводи се  у сваком друштву само су пропорције различите. Таква ситуација погодује експлозивној мржњи која не губи време већ осваја ширећи маневарски простор. Свет дакле, црпи замашну енергију фабрикујући мржњу као производ и стил понашања. 

XX век је досад у томе заслужено неприкосновени шампион.  Сва достигнућа људског духа нису имала одбрану пред зверском галопирајућом мржњом незаустављивом и слепом у својој бесконачној разузданости и бахатости. 

Гранични камен у титанској борби пресликава се кроз патњу и трпељивост. Они који могу све да издрже а да не оскрнаве свој дух и дух својих ближњих могу да се одупру зверском налету и шкљоцању челичних вечно прождрљивих чељусти. Таквих нема пуно али је згодно да докле постоји и један који то може мржња остаје фрустрирана.

Издаја образованих и паметних мери се једино амбисима. 

Зли без паметних су беспомоћни и љуте се на свет попут деце која испусте сладолед пред само лизање.  Они побесне, они се љуте али суштински ништа не могу да промене. Паметни нису срећни што служе злима али ако не служе никога престају да буду паметни што је за већину паметних неприхватљиво. 

У племену паметних  сви су поглавице. 

Графит на зиду суседне улице носи поруку „ Будућност припада роботима“. Графит се тренутно не види пао је велики снег.