15. јул 2012.

Деликвентни шарм пегавице

Имала је деликвентне пеге на лицу. 

Више није била девојка али није пристајала ни да буде жена. То је на неки начин понижавајуће. Између њиве и кућног љубимца који је научио да говори. Мора да се бори и доказује. Није се плашила неуспеха. На памет није могла да се ослони. Родитељи су више одмагали и правили сметње. Гледано реалније родитељи су јој били глупи. Треба да упозна неког моћног. Није неопходно да буде криминалац. 

Не сме да буде матор, ружан и покварен.

У скупу жељених и успешно моћних намећу се глумци, музичари и спортисти. Гитаристи више нису на цени као некад а подједнако су сујетни. Отпадају. Бубњари су превише блесави и непоуздани. Певачи ће неговати само боље рибе од ње. Басисти више пажње обраћају на бас. Клавијатуристи стално вежбају. У вези глумаца исто постоји проблем. Они су у свом свету.

Напућила је уста и запалила цигарету. После два, три, дима.......Да..! Парадоксално али могуће. Фудбалери су ипак ти који дају голове. Може и голман као резервно решење.

Бацила је цигарету, склонила је косу са својих деликвентних пега и отишла до прве трафике. Накуповала је све спортске новине и часописе. Информисаност захтева темељан рад.


14. јул 2012.

Дим

Дим је решио те вечери да изађе и проведе се у граду. 

Радо би позвао неке пријатеље да изађу са њим али су они претежно били у затвору или на гробљу. Били су недоступни, мада се у последње време са покојником сахрањивао и његов мобилни. Никад се не зна, техника једноставно напредује. Дим је имао сјајно друштво и те године су били на крову света. 

Свако добије најбољу годину живота. 

Он је своју запамтио, јер након тога никад више није било сјајно. Вуче се ко пребијен мачак и смуца се по овом недовршеном граду. Није сентименталан, он презире аматерске осећаје. Мука му је од њих, повраћа му се и истовремено каки. 

У својој криминалној каријери, нема ниједне мрље. Дим је заиста био професионалац. Давно је схватио да је сваки посао везан за при(е)ступ. Ко то нема, нема шта да тражи. Могао је да буде врхунски менаџер и да за крађу има легитимит. Он је знатно поштеније наступио. Он у ствари воли своју земљу и већи је родољуб од грађана који пажљиво бришу своје или туђе дупе. 

Питање избора стоји у односу на освојени степен слободе. 

Он, криминалац знао је да се крајња слобода на крају завршава затвором. Његов ум је свет доживео као јединствен затвор. Сам затвор је само један од затвора, за кога се каже да је затвор. Сасуо је остатак пива и изашао на улицу. Никад се не враћа на исто место.

Свет чак и као затвор је велики, а њега не зову за џабе Дим.

13. јул 2012.

Отирачи пламенова

Обично и једноставно подједнако потражује напор, као и сложено и компликовано.

Разлика је у методи одузимања, односно сабирања. Напор и квалитет његов, су у односу на степен сабирања, било чега. Колекционари живота убиру дане и сабирају свој живот у ниску трудећи се да она не прекине нит. Они теже стабилности и одумирању узбуђења. Стицање и очување сабраних вредности говори о томе да су њихове одлуке биле исправне а они вешти и поуздани. Имали су моћ предвиђања која се очитовала у мери познавања људских слабости и мана. 

Склопљена савезништва дају слику да су на време упознали своје праве непријатеље. Помицање времена није их погађало јер су они били озбиљни колекционари. 

Задужбине су почеле да се рађају.

Такве господе више нема осим у књигама или на некој слици. Сигурно је лепо било у њиховом друштву.



12. јул 2012.

Буђави професори

Може овако, може онако али ипак како ми кажемо кликћу буђави професори. 

Замагљена стакла наочара, тежак удах а сладак говор - ето нама буђавих професора. Хтели би да уче време, да жваћу али да не упрљају зубе ако треба и да се бију али само из моралног угла где чуче као на грани и чекају. 

Шта могу да чекају буђави професори на грани ? 

Чекају птицу да им се посере на главу па да онда одлети а они исто тако да чекају само мало посрани више. Себе би да поставе у бајку али грана на којој седе само до басне сеже.Указују да лав тврдо срце има али би му они радо чешљали гриву и тепали успаванку.

Пуно се сира усири док се не стврдне један буђави професор. За двојицу буђавих професора сир више није мера. То постају слонови који пију вотку. Кљовом разбију чашу а онда срчу по земљи и један другом окрећу леђа. 

Разговарају задњицом јер то је језик дипломатије. 

Тако се и угреју јер је у њиховом присуству посве хладно.


11. јул 2012.

Обави све данас и немој да умреш

Обави све данас и немој да умреш. 

Сутра су најавили лепо време. Тако је почео разговор два пријатеља. 

Један од те двојице био је у великом шкрипцу са парама, временом, превозом и женама. Било му је јасно да је негде у животу каснио мада када погледа уназад није знао где. Поштовао је туђе време а са овим пријатељем умео је да доколичари. Уживали су у комуникацији. Покушавали су да подвале реалности гадним зајебавањем, иза кога се крила монашка запрепашћеност у спознаји света као таквог. (Реченица пре ове треба да се прочита барем још једанпут.) Није било могућности ван апсурда. Логички терен су препустили физичким предпоставкама.

Паре је могао да набави на месту знатно удаљенијем, до кога није могао тако лако да стигне. Жену коју воли привидно треба да напусти да би му се вратила у моменту када већ поврати паре. Некако је то ишло везано. Да би све то постигао требао му је пријатељ. 

Не може свуда да буде у исто време. 

Зајебавају се али такав им је стил. Барем су им решења озбиљна.


08. јул 2012.

Порука


Чобан је узео фрулу и засвирао. 

Стадо је нахранио, напојио и сада може да се носи са фрулом. Безбрижно му је срце а видик му храни душу. Пространство падина и успона, весела игра пашњака. Прсти му лете по фрули, очи одмарају а душа сита. Сам је и вештином неуловљене звери слави ово место где стадо налази мир а он може фрулом да се бави. Слави овај тренутак среће што је чобан, што има чобанску торбу и парче сира и још понешто за тај дан. Свеже је и лепо. Време му је савезник и стога му не треба сат. И стадо по свирци зна колико је сати. Једноставно и складно. Брдо испред гутала је хладовина. Брдо је нестајало као што он једе сир. Ветар је натерао траву да шапуће. Узео је торбу и ставио под главу. За који тренутак он ће да устане. Овако заваљен и препуштен окренуо је лице небу и осмехнуо. На небу су облаци чудом неким вођени, ћирилично исписали поруку. Порука на небу није дуго трајала. Разазнао је три речи. 

Одавде до повратка.

07. јул 2012.

Реч аутора


Картбланш блуз Одавде до Повратка је логичан наставак моје књиге, такође Картбланш - Гужва је у хаосу. 

Поменуту књигу издала је издавачка кућа која себе назива и народном. То је био тежак порођај. Овога пута иде се Одавде до Повратка а ко може и даље нека му је са срећом.

Да би штампали Одавде до Повратка требало је да им дам или златне полуге или некретнине у Колумбији или радиоактивне муве које се одлично препродају у Бурундији или у крајњем случају полован харем .

Стицајем околности ништа од овога нисам могао да дам или уступим кући која себе зове народном.

Тако се испред Вас нашла дигитална верзија романа за који није било потребно препродати радиоактивне муве нити диловати половни харем. 



                                                                 BENE TIBI !



   BENE TIBI !
                                                           

06. јул 2012.

Стратегија савезништва

Прихватити руку и стиснути је природно вежба је за цео живот. 

Руковање је испит у послу, у наступу у најави. Оно предходи речи и зближава али и опомиње. Да, исте те руке које се сада рукују могу и друге послове успешно да обаве. Постоје влажна, енергична, безвољна и професионална руковања. Ниједно није поуздано али се стално упражњавају. Тај контакт каткад и прави стисак се још брже заборавља. Руковања након уговореног посла буду дужа, падне чак и понеки пољубац, тела се напињу да покажу срдачност. Стратегија савезништва се развија док се не промени савезник.

Руковање без одела има слабији рејтинг. Рукују се они који нешто представљају и који су постигли.

Руковања у мраку, тајновита и без помпе, заверенички снажна дају печат хигијени незадовољних и ускраћених. 

Пријатељи се више осмехују него што се рукују и ако то и учине обично буде на растанку.Тетке, бабе и стрине више воле да машу и више воле да им се упамти појава него ли понеки стисак. 

Оне су раније биле стиснуте и доста им је. 

Печалбари се квалитетно али ретко рукују. То учине на растанку а не на састанку. Тамо где иду мало ко ће хтети са њима да се рукује. Пијанци, кловнови без хонорара радо би се руковали  са сваким. Њихова рука обично доспе само до рамена и онда би да их неко слуша одавде до вечности.


Без ваљаног разлога

Прошлост упозорава као сенка. 

Ипак то није довољно. Уронити у сенку прошлости без ваљаног разлога значи дати за право сентименту. Облина туге делује попут сплина и разговор губи тежиште и завршава на ситницама. Развлачи се у препричавању, подсећању и коментарима. У свом трајању разговор постаје догађај и рониоци кроз сенке прошлости оживљавају своје садашње пливање. 

Шетачи су ухваћени на делу, како се шетају такође, без ваљаног разлога. Додуше, има пуно разлога зашто су ту али и они сами се слажу да је њихова шетња без ваљаног разлога. Аутомобили без ваљаног разлога прскају пешаке када баре након обилне кише окупирају град. Споменици су постали легло за графите, без ваљаног разлога. Пуно је дебелих жена али бар не пишу графите по њима. Грађење дебилних зграда и кућа добија карактер епидемије, без ваљаног разлога. Телевизије су постале масовне сраонице без водокотлића, без икаквог разлога чак и оног ваљаног. Политичари чешће мењају кравату од гаћа али речник им остаје исти без ваљаног разлога.

Кондуктер са једне ноћне релације се укрмачио пивом, отворио врата у покрету, помокрио се као никад у животу и путнике који су на тој страни уживали у пејзажу јутра, бесплатно умио и све то без ваљаног разлога. Гитаристи је пукла жица и он се осветио гитари поломивши јој врат без ваљаног разлога. Тамничари се тешко жене а лако и често разводе, без ваљаног разлога. 

Песници имају тежњу да загрле небо и понеки облак, изгубивши сваки разлог и алиби за такво понашање. Здрав разум је здрав, док је разум и без ваљаног макар разлога.

05. јул 2012.

Шлем или џезва ?

Мутно јутро као да га је неко повратио.

Њих тројица онако у униформама, седела су ћутке. Пушке су разбацали по другој опреми. Нису више били сигурни чему оне служе ? Недалеко од њих било је погођено возило. Њихов друг је страдао. То се могло десити свакоме од њих. Три и по сата прошло је од тога.Седели су и ћутали. 

Запалили су цигарете. Са цигаретом у устима један од њих почео је да гомила гранчице и да их цепка. Оградио их је дебљом изукрштаном граном и запалио. Звук пуцкетања гранчица био је пријатељски. Узео је чутуру и добро насуо у шлем. Вешто је уклинио шлем и сачекао. Из мање прљавог џепа извадио је кесу у којој се налазила кафа. Сасуо је брзим покретом више од половине и остатак вратио у џеп.
Кафа их је угрејала и уверила да су живи. Рекао им је да је пројектил њега погодио сада не би пили кафу. Силовито су почели да се смеју. Нико није могао да их чује а поготову не њихов настрадали друг. 

Шума је била неми сведок њихове радости што су живи и што су попили кафу из шлема.


04. јул 2012.

Опстанак


Шта ради горила да би преживела ?
Не меша се са људима.........

03. јул 2012.

Срце није ранац

Хоризонт је пријатељ. 

Тачка две бесконачности. Путник поглед зауставља на хоризонту. Ужива у откривању простора без граница. При том не мисли ништа јер свака макар и срећна мисао умањује доживљај. Емоција експлодира и путник схвата да је Бог помало и музичар. Човек и није ништа друго већ струна божије музикалности. Осећање је музика живота. Хоризонт је велики учитељ те музике. Музика је старија од сваког мишљења. 

Сасуо је воду из чутуре у грло и наставио пешачење. Кренуо је хоризонту у сусрет. Дан је исијавао своју зрелост. Са оваквом светлошћу нико не сме бити збуњен. Једноставно, треба волети једноставно. Сви живе само један дан и сањају само једну ноћ у многострукости једног. 

Спустио се до падине и пожелео да пева. Ако наиђе на неког сељака, загрлиће га и залити сузама. У случају да види медведа понудиће га сендвичем и наполитанкама. Срндаћу би шапутао успаванку. Са зецом би заједно скакутао. Све би их заједно окупио и повео кући да живе са њим у слози и љубави. Путник је само превидео да су они већ у својој кући а да он као путник више нема, него што има кућу. 

Стварна кућа путника је његов ранац а у њему нема места за све. Једино у срце стану сви, јер срце није ранац.


02. јул 2012.

Девојка из Монтевидеа

Изложба слика. 

Поређане као за стрељање достојанствено трпе сваки поглед. Неки се поглед утопи у слику а неки одбије. Добра слика тражи да се поглед загуби дубоко у њој а после да се пронађе. Слике се опиру разуму. Зид се опире сликама. Сенка пролазности се не опире ничему. Због тога се често јави горчина али  мора се даље. 

Био је свестан тога када је утонуо у дубину облика. Соба са девојком и поцепаним кофером путовали су у њему. Она се пресвлачи, изгледа, креће негде. У ствари, она бежи. То му се разданило тек када је видео израз њеног лица. Лепа је у тој журби. Ружноћа собе још више истиче њену решеност. Поцепан кофер је изгледа њен једини савезник. Сама је и одлучна. 

Зна да је свет сметлиште и буђ. Нагота открива рањивост и моћ додира. Слобода је ван те собе. На тргу, на улици, у разговору са странцем и јутарњем небу. Слобода је и њено голо раме које не одаје страх и када бежи. Слобода је покрет и удах у односу на све.

Све је то сазнао од девојке из Монтевидеа. Климнуо јој је потврдно главом, пожелео пуно среће и отишао.


01. јул 2012.

Дефинитивно, била је луда

Дуги низ година предавала је страни језик.

Уживала је у свом послу. На крају, свако ко ради одговорно свој посао може се надати да ће га други уважавати. Тврдо је поверовала да се осећај господства, заснива у мери примењеног знања. Цео свој радни век блиставо је служила тој визији.

Ипак једног јутра, она се пробудила посве луда. У првом моменту није знала, али када је тог стања постала свесна, имала је сасвим лудачку дилему - да ли да буде луда на свом, или на страном језику, који је тако успешно предавала цео живот. И у овом надасве мучном избору, она се одлучила да буде луда на страном језику. То је повлачило за собом и друге врло сложене промене. Прва последица уједно и угаони камен лудила на страном језику одразио се у појави блокаде додира. Себе је уверила да је дотакла нешто прљаво и опасно. Није могла да одреди шта би то могло да буде у ствари, али је то нешто усадило своје корене у њену племениту лудост. 

У аутобусу је повредила лице када је возач нагло закочио. Није желела да се држи и буде зависна од додира. Њој је лакше да буде крвава али чиста. Одбила је помоћ неких добронамерних људи. То је урадила на страном језику. Чула је добацивања, “пусти лудачу ко зна одакле је”. Плакала је на страном језику и за ове око ње то нису биле сузе, нити је то био плач. 

До следећег изласка из стана прошло је пет дана. Толико јој је требало да се опорави од повреда из аутобуса. Сада је ходала и то је безболније и сигурније од вожње аутобусом. Рукавице никада не скида независно од времена. Да може, увукла би руке пуно дубље ка подлактици а истовремено да задржи силу у рукавицама. 

Дефинитивно, била је луда.