09. новембар 2012.

Ноћ

Мрак, свеж и млад сакрио је улицу од радозналих очију. 

Ушао је у улаз и кренуо степеницама. Упутио се ка последњем спрату. Стало му је да га нико не види. Увукао је кључ у браву и сачекао. Негде је капала вода. Ушао је у стан. Светла није палио. Скинуо је јакну и сео у фотељу. Ноге је набацио на табуре који се ту згодно нашао. Овде може да заспи и прикупи снагу за сутра.

Овде је сигуран и од пријатеља и од непријатеља.
Напокон може да сања. Ум је слободан само тада.

"Шумска стаза завија и пење се. Пуче грана. Није могао да је заобиђе. 

Чаробна светлост прозрачи лишће и загрли његова рамена. Корак лак, нема напора иако је успон. Куће све мање прозори се једва виде. Стаза га вуче дубље у шуму. Веверице се играју. Лепо их је видети. Лепота је свуда око њега. Као да чује како шума дише. Дрвеће разговара међусобно преко ветра. Наилази на извор.

Вода је биће. Срце шуме је извор. Пије воду из руке. Никако да утоли жеђ. Шума је његов пријатељ. Она га чува. Он је воли. Заједно су и то је добро.
Куда се упутио то не зна. Неко хоће да му науди. Можда само бежи. Једино је безбедан у овој дивоти. Наслонио се на један бео камен тик уз извор и заспао."

Како год окренеш и шта год да радиш макар и сањао на крају увек заспиш.


Нема коментара:

Постави коментар