20. септембар 2012.

ЈЕД - ЈЕДАН ЖИВОТ ЈЕДАН - ЈЕД


Једна песма.
   Једна љубав.
     Једна жена.
        Једна бајка.
           Једна мајка.

Један тајка.
  Једна земља.
   Један град.
     Један рат.
       Један брат.

Један сват.
  Један кум.
    Један бум.
      Један чун.
        Један зум.

Један УМ.
  Један ВУМ.

Један Живот Један.
  Једно Море.
   Једна Mладост.
     Једно Сунце.
        Једно Пиће.

            ЈЕДЈЕД ЈЕД.



15. септембар 2012.

Пре и после

Без тебе не могу да идем никуд. 

Улазница за цео свет и још мало преко тога си ми ти. Свет се мимоилази са животом а ти си живот мој. Када отворим очи видим тебе и почиње живот мој. Звукове светлост и боје не чујем и не видим када ниси ту.

Окретање планета само ми је нејасно сећање на јуче. 

Вртешка морског мрешкања и тегоба корњаче. Уживати и у плими и бити без страха од осеке могу само са тобом. Трчати са ветром без магије циља, ослонити се на покрет могу само са тобом. Јачаш ми рамена јер су непријатељи јаки и има их свуда. Смета им дружење са тобом. Они те не воле али им смета што ми дајеш снагу да их згромим повремено. 

Са тобом дрво самоће, не хвата ме у своју хладовину. 

За глад и за жеђ не знам када је срце насмејано од твоје шале. Кише и олује сперу сваку досаду. Мир буди зрење и зид није граница. Песма искаче из сеновите стазе и бриге су на другом месту. Воља путује венама и глас је громак и стамен. 

Када се усправе ти гласови славе. Када славе онда су непобедиви. 

Буди увек ту и слажи нас када ниси.


14. септембар 2012.

То није случајно

Некада давно једна љубав нашла је свој заборав. 

Све друге љубави биле су рањене тим заборавом. Тако се створило ушће легенде. 

Ништа коначно, нити опипљиво. Трагајући за мотивом открива се једноставност догађаја у које су уплетени јунаци легенде на такав начин да они престају то да буду а јунак постаје сама легенда. Ехо легенде се усмерава на точак усуда и указује на непостојаност провере. Дубоко ако одјекне срце и покаже наклоност за легенду даје јој дах животног трајања да буди и успављује истовремено. 

Саму љубав су измислили они који су изгубили своје легенде. То је био једини начин да опстану и тако створе нове, да круже орбитом свеколике изгубљености намера и тајни поражене човекове природе. 

То није случајно макар и недоступно у мери радозналости. 

Сва математика памети тако кристалише авантуру површине умрежених судбина и трајања нетакнувши орбиту легенди и њен усамљен ход. У преклапању стихија великих последица губитак легенди раван је стварању земљотреса. Рађање нових, недовољно блиставих легенди може покренути вулкане. 

И само Сунце почело је као легенда а сада живи као звезда.

Једино се легенде могу мерити са звездама. Даљине су оно што их вечно спаја.


13. септембар 2012.

Тестамент


Књиге су проглашене мртвим.

Читаоци се буне, праве демонстрације, ништа не помаже .
Убице књиге нису ухваћене. Слаба вајда од форензичара. Тестамент књига записан је у срцима људи. У њему је само једна реченица :

             „Читајте нас и заборавите“

Лелек над књигама не престаје.

Људи би радо сахранили смрт али се она отима. Смрт књиге је феномен попут гашења звезде.

Мртве књиге инспиришу мртве душе.

Књиге и душе не могу да се сахране колико год да су мртве.

Неприлагођено мртве тек тада почињу живот упркос школованим и никад боље обученим убицама. 


Тако мртве сунчају се у собама света.


12. септембар 2012.

Чисто Р

Рибњак поред пута. 

Искошена табла обавештава да се ту може добити свежа риба. Тренутно нема муштерија. Домаћин рибњака седи у хладовини и лагано испија шприцер у борби против врућине којој краја нема. 

Добро се осећа овако мало припит и заштићен дебелом хладовином. Ово му је трећа година како обавља овај посао и никада није било овако вруће и тешко. Сваки покрет изазива напор. 

Тело му намеће закључак да сваки рад убија. Осмишљени рад убија осмишљено. 

Сада има воље само да седи, да пије и слуша дозивање зрикаваца. Накривио је главу и пробао да дрема али безуспешно. Испио је шприцер и одложио чашу. Прекрстио је ноге и промешкољио. 

Можда је време да намести себи мрежу. Она је сигурно удобнија од трскане фотеље. 

Газди се то можда не би свидело али је сигуран да му он то не би директно пребацио. 

Газда је био симпатичан човек и није умео да изговори чисто р. Почео је слатко да се смеје сетивши се да газда рибњака не уме а неће ни касније умети да каже “риба риби гризе реп “. Смех га је натерао да учини покрет и већ следећи трен он је устао.

Није престајао да се смеје правећи себи шприцер.




10. септембар 2012.

Нису га ухватили

Лукави раздељак одавао је способност прилагођавања свакој промени.

Неизвештачено полтронство и грбава навика неутешне мизерије су оружја која је максимално користио. Већина се гадила опхођења са њим али му готово нико није одбио оно што је он тражио. Упорност са којом је градио свој наступ била је налик глумачкој болести. 

Његова величина је пробе претварала у наступ са таквим разрађеним шаблоном да између њих и није било разлике. Успео је са годинама да буде све мањи, а снисходљивост и позу довео је до перфекције. 

Могао је да предаје у школи просјака или дипломата али га нико није ангажовао.

Толико је контролисао своје понашање да му је тај напор постао природан. Наравно, није био ожењен јер би пре или касније морао да је убије . Имао је и за то решење али је оно толико одвратно да се и не спомиње. 

Вече је почело да упија град и он се упутио на станицу. Нигде није путовао нити је намеравао. Станица је била циљно место. 

Перони, његова позорница.. Ту, на том месту сусретао се са животом других на начин како је он желео. 

Они су путовали он је џепарио и то савршено. 
До сада га нису ухватили.



08. септембар 2012.

Краставци побеђују самоћу


Нема издаје без пораза.

Пораз је подне издаје. Док Сунце зађе лукави вампири пронађу форму магије и просеру будућност. Након тога упале ТВ и диве се сами себи.
Јебени медији. Желе да помраче моћ Сунца.

Човек одавно није вест. Свест има облик лопте. Круг је форма кретања и незаустављања. Смех је одбрана од стварности, фацијална фискултура безбрижне видовитости.

Колективно лудило је масовна обмана појединца у развоју.
Куда да се дене памет ?

Стратосфера лудила. Где је гумица?

Бог се понекад пише ДЕЛЕТЕ.

Игранка без престанка. Након текста појести киселе краставце. Ко има нека подели са оним који немају.

Лепше је.
Самоћа је бол и болест. 

Пријатно.


07. септембар 2012.

Плаћеничке класе

Плата се чека. 

Нестрпљиво плату сви чекају . У то се убрајају и добри и мање добри као и лоши радници. Вест да је плата стигла донела је приметно олакшање јер дешавало се раније да иако чекају упорно она ипак не стигне. Журба је у људима сасвим природна ствар поготово ако су пре тога чекали. 

Ужурбани људи са новцем су бољи потрошачи. 

Висока класа плаћеника има привилегију да не чека - њима се испоручује и то прецизно. Висока класа плаћеника не ради за плату већ за новац. Обично презиру оне који раде за плату. Са њима не желе да сарађују јер они једноставно не могу да им плате услуге. 

Висока класа плаћеника нема друге интересе осим оног да им се исплати у року већ утврђеном. Они никад не потписују ништа јер све што потпишу може да се искористи против њих. Не постоји за њих пензија. Пензионере сматрају за говњиву стоку. 

Листа послова високе плаћеничке елите није велика али је зато неисцрпна. 

Поделили су плату, људи се разиђоше, остаде само чувар кога је гадно болео зуб. 

Једно дете тог истог дана је добило нову играчку. Друго дете је добило температуру и морало је код лекара. Девојка је купила нову ташну. 

Чувар је из одкључаног ормана узео вињак и сасуо највише по зубу. Мало му је утрнуло, па му лакнуло.


06. септембар 2012.

Сецикесе, афричког неба подсвести

Необично, примами и опрезне. 

Неочекивано, задржи пажњу. 

Сецикесе од памтивека упражњавају вашарски метод збленутости “оваца” које затим стрижу. Збленути овцу је пола посла, остало је техника и рутина ничим ограничене дрскости.

Шарено успорава мисли и разблажује емоције. Гласно, не дозвољава искуству да припомогне. Тамно даје свима шансу да пробају. Згуснуто месо се нуди и шатра постаје мала. 

Трешти и споља и изнутра. 

Кожа је само опна ритма. Подсвест афричког неба, тражи сваки становник шатре. Што даље од свести пацовског репа. Тату, се гиба на бутини и плеше за себе. Ако буду могли убиће јутро, сахраниће га још већом шатром јер ово је час да траје исконски жар у бескрај, да сокови потиснутог изчиле и згасну. 

Сецикесе и сецикоса понеки тек сад се приближи мазно. Мимикријом васпитане хијене расподеле плен. 

Савана шатре мала је за бекство. Остало су статистике. 



04. септембар 2012.

И ти си део њега

Уточиште је сакривено али доступно.

Капија препорођеног срца. Пузла без конца. Смрт свих жеља, рађа јединствену радост. Историја бива само прашњава књига.

Мир не укида весеље. 

Заплетеност игре сведочи љубав и безнађе се урушава. Речи су музика и несташно и без воље рађају лековите песме. Сваког дана оне сахране понеко зло. И док читаш 

                                        види 

Уточиште, препознај  у себи, јер си и ти  део њега. 




03. септембар 2012.

Женидба Полихистора


Чувари амбиса.

Безазлена празнина непостојеће реалности. Нема језика ван утопије. Једино путовање је живот. Тајна поласка и мистерија  доласка.

Песма буди сањиву храброст. Славодобитна срца праве од неба привезак. Све је могуће осим реалности. Једино је реалност немогућа и неподношљива.

Константа реалности смо ми сами.

Људи се понашају попут болести.

Чаробни штапић је само плод маште. Оволико зла не може да се измисли. Наопако и опако свакако.

Оглас за Робин Худа свуда ?
Пинокио је изгубио посао.

Јунаци су укинути као категорија. Технологија не трпи конкуренцију. Технологије не трпе технологију.

Све је ново а дан старији.

Полихистор је кинуо и зауставио саобраћај. Пао је на плочник и тражио жену. Сваколика памет не може да замени жену. Датум женидбе полихистора објавиће локалне новине под условом да је пронађе. 

Нису жене више што су биле.