01. децембар 2010.

Kрњинград

Заробљен у подземљу властитих стремљења, кривудаво изломљене странпутице крстарио је влажним улицама недореченог и крњавог града. Крњинград је био његова судбина из више тајанствено убитачних разлога. Он сам био је предграђе човека кога нико не походи. То се није догодило одједном, као што се ништа не догоди одједном. Све има своју сторију и бочну притоку.

Младост му је измакла. Чекао је дуго да почне живот. У том недогађању и чекању изгубио је једну љубав а друга се није појавила. Трпети себе таквог, отужног и бескорисног да воли, тешко је. Воља је испарила и пожелео је да се сам себи исплази али испред огледала би посустао и језик се није мицао. Једва би дочекао крај дана, сморен самим собом и проклетством, што је он он а не неко други. Сан је благодет, само кад би могао да заспи без толико муке. Мора да зури у плафон дуго, дуго, онда се преврће по кревету неодређено пуно пута, затим иде до терасе, попије воду, скине папуче и поново легне и зури у мрак. 



Самоћа је груб партнер. Приближава зидове. 

Нема коментара:

Постави коментар