05. децембар 2010.

Један


Спавање му је одузимало много времена. Након ноћног лутања, дуго није могао да се смири и препусти сну, затим би га сан нагло савладао и недопустиво дуго водио кроз своја мора. Губио је орјентацију у сну, јер му је недостајао физички осећај тела. Човека који спава упоређивао је са позицијом рибе која плива. Спознаја која га је темеља увек наново плашила је непостојање нових снова. Стекао је уверење да се увек сањају стари снови, да нових нема и да је једино смрт кадра да то прекине. Плутање и кошмар су стварни, све остало измиче. Ипак није све тако црно, понекад би помислио након што би постигао врхунац у тренингу неборења. И смрт можда само сања када плави обале живота.

Створио је неку визију воде и обале. Оно што му је било крајње непознато је то, да није знао са које стране се налази. Зато је и морао стално да тренира.

Знао је да гејше завршни испит своје вештине полажу пред морем. Голе у мору упијају ритам таласа до изнемоглости. Оне најбоље понекад узме море. Оне постану сирене и вечне љубавнице. Таласи су добри учитељи. Беспрекорно искажу расположење дубине. Сваки талас је мисао планете.

Тренирати током сна није једноставно, али је могуће. Потребно је искључити било какав облик људи, они прва озбиљна препрека. Њихов говор одвлачи пажњу, њихово шапутање је опасно. Они сваки сан доводе до собе из које нема излаза. Отворено море је решење, јер даје могућност за пловидбу. Копно је сама подсвест мора и неких обала. Врхунски тренинг неборења у сну, треба да обезбеди пловидбу и на копну. Буђење то не сме да омета. Материја је давно изгубљена свест. Поспешује буђење и заварава сликама. Нагони људе да је подују у мери снажне заборавности. Та бура, за њега је давно окончана. Он сада једино хоће вредно да вежба и бесконачно да се усавршава. Дан без иједне изговорене речи је врхунско остварење. Путеви енергија су раскрчени и онда је тренинг савршен. Ум је еластичан када се ослободи обавеза речи. Мисли остају, опстају и против њих је готово сваки напор излишан. Мисли једноставно треба пустити и против њих се не треба борити. Плашио се изговарања речи као да је у питању болест. Да може, учинио би да свет људи остане без свог опасног оружја. Свако људско биће након седме године, добијало би на поклон једном недељно нову реч коју сме да изговори. До седме године нека причају до миле воље, и шта хоће, али након тога да буде, једна недеља једна реч. Уместо банки пара, постојале би банке речи које би професионално дистрибуирале и депоновале речи. Тако би он урадио.

  ***
Дан, и ноћ, у својој амплитуди смене, учили су га релативности промена. То је увиђао на простом примеру обрнутог лутања у ситуацији када се препуштао дану. Све је имало своје предности и мане, и то је стварно било очигледно, али често без могућности да се по томе опредељује, већ принуђен да то ради инуитивно. Тако је дошло и до горе поменутог обрта, где је ноћ почео да користи за спавање, а дан за лутање. Брзо је увидео предности, али ноћ му је недостајала из два основна разлога. Ноћ је много поузданија за скривање и многа места која су дању испуњена људима, ноћу су готово празна.

Тог дана требао је да лута тринаест сати и тридесет седам минута, колико је износила разлика између сунчевог изласка и заласка.

У једној причи чија је постојбина Скривена планина сунчевог заласка, каже се да су људи изникли из једне шуме. Шума је прво обиловала зверима, и растињем, кога су се звери плашиле у тој мери да су одлуке Врховног већа Дрвећа поштовале беспрекорно. Сагласје које је дуго трајало, све до тренутка када је звер угледала човека како сече шуму. Од тада се све изменило. Промена господара, слуге није изменила.

Променила је господара.

У причи постоји и песма у којој се каже, како планина плаче и сузи реке.

На изласку из парка у последњем сату лутања видео је бачене и прегажене фотографије, церемоније венчања. Сам пољубац младенаца овековечен, осмеси и слепљени образи, весеље.

Овако обучен и он би могао да закаже венчање, али не и да пристигне на њега. Свадба је само прослава, избор доживотног противника и самим тим потврда да сукоб тријумфује. Он то не жели, али ипак је обукао одело и чак пева стихове о Скривеној планини сунчевог заласка. У овом дану за њега нема ћутања када му је цело биће раздрагано и врцаво. Проговорио је, и то песмом. Тек сада му је јасно да је одело обукао да би могао да пева.

Он је у ствари наступао пред космосом, а људи су се ту једноставно затекли.


Нема коментара:

Постави коментар