Устао је невољно, задовољан што је управо заборавио сан. Кошмар ужас и стихија терали су на повраћање. Мучнина која је освојила његов ум протегла се телом.
Стомак му се превртао од најаве новог дана.
Био је леђима окренут када су у ћелију ушла три младића. Необично су изгледали. Један од њих реско је добацио да су они дигитални момци.
- Имамо уговор за склапање уговора за затвореницима. Хоћемо да ти понудимо посао.
- Тренутно фарбам Сунце а после идем у Рупу. Тешко да између тога могу било шта да радим.
- Зато и јесмо ту. Ако прихватиш наше услове Рупу више нећеш видети. Знамо да си писац и још важније знамо да си раније био програмер.
- Одавно то не радим.
- Нема везе, једном програмер, увек програмер.
- Можда...
- Нашем клијенту је неопходан Бог. Послови су му кренули јако лоше.
- Зар није једноставније да промени посао.
- Не. Пао је у тешку депресију. Искључиво хоће свог приватног Бога кога неће делити ни са ким. Он је изгубио сваку веру и ово је покушај очајника.
- Не могу ни себи да помогнем. Увалили су ми државну жену, изгубио сам слободу, сваког часа осећам се све горе, почињем да лудим. Како такав човек може да помогне било коме ?
- Наш рачунар је избацио твоје име као решење за овај проблем. Ми немамо проблема са вером. Верујемо рачунару. Ако он указује на тебе то је за нас довољно.
- Поклоните му ваш рачунар. То може да буде и његов приватни Бог.
- Не. Имаш три дана за одговор.
Одоше.
Спорим кораком упутио се да фарба Сунце.
Нема коментара:
Постави коментар