14. септембар 2012.

То није случајно

Некада давно једна љубав нашла је свој заборав. 

Све друге љубави биле су рањене тим заборавом. Тако се створило ушће легенде. 

Ништа коначно, нити опипљиво. Трагајући за мотивом открива се једноставност догађаја у које су уплетени јунаци легенде на такав начин да они престају то да буду а јунак постаје сама легенда. Ехо легенде се усмерава на точак усуда и указује на непостојаност провере. Дубоко ако одјекне срце и покаже наклоност за легенду даје јој дах животног трајања да буди и успављује истовремено. 

Саму љубав су измислили они који су изгубили своје легенде. То је био једини начин да опстану и тако створе нове, да круже орбитом свеколике изгубљености намера и тајни поражене човекове природе. 

То није случајно макар и недоступно у мери радозналости. 

Сва математика памети тако кристалише авантуру површине умрежених судбина и трајања нетакнувши орбиту легенди и њен усамљен ход. У преклапању стихија великих последица губитак легенди раван је стварању земљотреса. Рађање нових, недовољно блиставих легенди може покренути вулкане. 

И само Сунце почело је као легенда а сада живи као звезда.

Једино се легенде могу мерити са звездама. Даљине су оно што их вечно спаја.


Нема коментара:

Постави коментар