Спасоје

Човек који је прошао поред њега подсетио га је на Спасоја. Више фигуром него ликом и детаљем како држи руку уз тело.

На Спасоја је било лепо мислити. Ретко добар човек. Није умео да се љути, није гунђао и био је благ у опхођењу са свима. Нана од човека. Тачно, када би га упоређивао то би могао са наном као правом мером испољене благости и неизвештачености. Вешто је умео да слуша не прекидајући саговорника. Спасоје је живео сам и био је познат као сакупљач књига. Није имао телевизор а транзистор му се одавно покварио. Споменуо би понекад да треба тежити животу без жеља. Оне хране зло и добро донети неће. Након изреченог знао је да упорно ћути као да проверава дубину те истине о једноставном животу. Имао је књиге исписане на језицима света. 

“Правилник о дужностима кондуктера” на финском са почетка века био му је врло драг. У току недеље би бар једанпут држао фински кондуктерски правилник. Ипак, бисер у круни био је дневник немачког официра у окупираном граду. Рукопис о страдању победника. 

Било је ту разних чуда и свако ко би имао ту част да буде гост код Спасоја остајао би омађијан. Додуше, мало је таквих било а он је један од њих. Испустио је дубок уздах разочаран што човек који је прошао поред њега није Спасоје. 

Један је само Спасоје, на целоме свету.