Гуриб је изашао из стана. На улазним вратима ударио се на кваку и јаукнуо. Хода као да носи кваку са собом.
Погрбио се и спустио поглед.
Џип неопишљиве величине умало да згази Гуриба.
Набилдовани, тетовирани, главато брадати власник џипа истресао је на Гуриба свежи шлајм маркетиншко пропраћен псовкама комплетног генеолошког стабла.
Гуриб је јуначки оћутао и наставио даље. У стану је било неподношљиво.
Морао је да изађе макар се сукобио са свим џиперима и џиберима заједно.
Гуриб само хоће да хода.
Реч „само“ је самооптужба аутоцензуре постојања.
Јадни Гуриб.
Нема коментара:
Постави коментар