Несан ?

Неписмени лакше и безболније заспивају.

Спавање и сан су благослов. Дечији сан већи је од сваког краљевства. Уточиште анђеоских крила. Логика снова је одсуство логике. Обећана земља без земље. Висина без лета. 

Нагнуо се над историјом. Пропада и то још траје. Пропада и даље. Нема краја пропасти. То и јесте симболичан оптимизам. Историја  пропадања пропасти. 

Киша је спрала псећа говна. Улица је невино мокра. Ваздух весео и податан. 

Не види историју на улици. 

Види једну бабу како отвара кишобран. 

Где вукови спавају ?

Пожелео је да оде на место где нема људи. То није једноставан задатак. Пре него то учини треба да зна где вукови спавају.

Улицом гмиже толико људи да је то непристојно.

Маса никад није пристојна.
Само навире.

Хтео је да се прошета. Сада је то немогуће. Неопходно је поставити знак да је овде шетња немогућа. Прва бочна улица понудила је решење. Склизнуо је у њу и дубоко удахнуо. Хода са јединим мотивом што даље од гужве.

Немогуће је побећи од људи. До краја није јасно како је то вуковима успело. Вучји род је нешто морао да преда у залог слободе.

Своје снове до истребљења.

Њихови снови одзвањају у људским њушкама. Њушке се мењају, снови остају проклето исти.

Угао самоће

Геометрија усамљености почиње од самоће. Самоћа сама по себи некад је благослов, некад проклетство.Тешка самоћа када досегне облик кружнице постаје лепљива усамљеност.

Дубоко укорењена самоћа сања мртве снове. Мртви снови никада не умиру. Понављају се бесконачно лишени сваког циља и смисла.

Тајанствени усамљеници. 

Непогрешиво нетачно....

Један усамљени човек седећи на стени посматрајући залазак Сунца поставио је питање које је изнедрио његов радознали ум.

Има ли Бог канцеларију ?

Сунце је поуздано залазило он није имао одговор.

Има ли Бог канцеларију ? одјекивало је његовим умом.

Сунце је зашло. Време је да крене. На путу до куће разрешио је дилему која је мучила његово биће и ум. Написаће писмо. То је онај практични напор који може да ослободи умну напетост.

Корачао је и мислио, мислио.

Није примећивао разголићене летње девојке ни плакате бендова који тек треба да стигну у град. Усредсређен уклапао је речи у блиставе реченице. Прешао је улицу на црвено. Пуком срећом избегао је отворен шахт. Уплашио је мачку и нехотице саплео једног пензионера. 

Ушао је у погрешан улаз непогрешиво нетачно. Попео се на први спрат и ухватио кваку. Из предсобља је ушао у кухињу. На столу је затекао чист бели папир и пенкало. Такав расплет је неодређено збунио његов ум. Погубио је све реченице и ненаписано писмо је нестало.

Уложио је нови напор да се сети али узалуд. Скамењен и слаб упирао је поглед ка пенкалу и листу хартије. 

Неизвесно колико би то потрајало да није изненада ушла девојчица са кикама и питањем "ко си ти" ?

Није одговорио. Окренуо се и изашао. 

Има па Нема

Праве речи се оћуте.

Плесао је са непознатом девојком. Месец је деловао спљоштено и полупано. Тераса се пунила људима. Осмехнула се и он је узвратио. Близина мора све је чинила непоновљивим.

Конобари су се разлетели. Уз последњи такт песме ухватио је њену руку и кренуо ка излазу. Није се опирала. Загрљај и пољубац. Осетио је олакшање.

Прошао је прстима кроз њену косу.

Сада је она узела његову руку и повела ка обали. Брзо су оставили терасу иза себе. Лаким кораком газили су песак.

Сутра у подне мора на трајект. Војник је војник и када љуби. Нека се сваки дан брине за себе пролетело му је кроз главу.

Пољубио је у врат. Зажмурела је.