Имала је деликвентне пеге на лицу.
Више није била девојка али није пристајала ни да буде жена. То је на неки начин понижавајуће. Између њиве и кућног љубимца који је научио да говори. Мора да се бори и доказује. Није се плашила неуспеха. На памет није могла да се ослони. Родитељи су више одмагали и правили сметње. Гледано реалније родитељи су јој били глупи. Треба да упозна неког моћног. Није неопходно да буде криминалац.
Не сме да буде матор, ружан и покварен.
У скупу жељених и успешно моћних намећу се глумци, музичари и спортисти. Гитаристи више нису на цени као некад а подједнако су сујетни. Отпадају. Бубњари су превише блесави и непоуздани. Певачи ће неговати само боље рибе од ње. Басисти више пажње обраћају на бас. Клавијатуристи стално вежбају. У вези глумаца исто постоји проблем. Они су у свом свету.
Напућила је уста и запалила цигарету. После два, три, дима.......Да..! Парадоксално али могуће. Фудбалери су ипак ти који дају голове. Може и голман као резервно решење.
Бацила је цигарету, склонила је косу са својих деликвентних пега и отишла до прве трафике. Накуповала је све спортске новине и часописе. Информисаност захтева темељан рад.
Дим је решио те вечери да изађе и проведе се у граду.
Радо би позвао неке пријатеље да изађу са њим али су они претежно били у затвору или на гробљу. Били су недоступни, мада се у последње време са покојником сахрањивао и његов мобилни. Никад се не зна, техника једноставно напредује. Дим је имао сјајно друштво и те године су били на крову света.
Свако добије најбољу годину живота.
Он је своју запамтио, јер након тога никад више није било сјајно. Вуче се ко пребијен мачак и смуца се по овом недовршеном граду. Није сентименталан, он презире аматерске осећаје. Мука му је од њих, повраћа му се и истовремено каки.
У својој криминалној каријери, нема ниједне мрље. Дим је заиста био професионалац. Давно је схватио да је сваки посао везан за при(е)ступ. Ко то нема, нема шта да тражи. Могао је да буде врхунски менаџер и да за крађу има легитимит. Он је знатно поштеније наступио. Он у ствари воли своју земљу и већи је родољуб од грађана који пажљиво бришу своје или туђе дупе.
Питање избора стоји у односу на освојени степен слободе.
Он, криминалац знао је да се крајња слобода на крају завршава затвором. Његов ум је свет доживео као јединствен затвор. Сам затвор је само један од затвора, за кога се каже да је затвор. Сасуо је остатак пива и изашао на улицу. Никад се не враћа на исто место.
Свет чак и као затвор је велики, а њега не зову за џабе Дим.
Обично и једноставно подједнако потражује напор, као и сложено и компликовано.
Разлика је у методи одузимања, односно сабирања. Напор и квалитет његов, су у односу на степен сабирања, било чега. Колекционари живота убиру дане и сабирају свој живот у ниску трудећи се да она не прекине нит. Они теже стабилности и одумирању узбуђења. Стицање и очување сабраних вредности говори о томе да су њихове одлуке биле исправне а они вешти и поуздани. Имали су моћ предвиђања која се очитовала у мери познавања људских слабости и мана.
Склопљена савезништва дају слику да су на време упознали своје праве непријатеље. Помицање времена није их погађало јер су они били озбиљни колекционари.
Задужбине су почеле да се рађају.
Такве господе више нема осим у књигама или на некој слици. Сигурно је лепо било у њиховом друштву.
Може овако, може онако али ипак како ми кажемо кликћу буђави професори.
Замагљена стакла наочара, тежак удах а сладак говор - ето нама буђавих професора. Хтели би да уче време, да жваћу али да не упрљају зубе ако треба и да се бију али само из моралног угла где чуче као на грани и чекају.
Шта могу да чекају буђави професори на грани ?
Чекају птицу да им се посере на главу па да онда одлети а они исто тако да чекају само мало посрани више. Себе би да поставе у бајку али грана на којој седе само до басне сеже.Указују да лав тврдо срце има али би му они радо чешљали гриву и тепали успаванку.
Пуно се сира усири док се не стврдне један буђави професор. За двојицу буђавих професора сир више није мера. То постају слонови који пију вотку. Кљовом разбију чашу а онда срчу по земљи и један другом окрећу леђа.
Разговарају задњицом јер то је језик дипломатије.
Тако се и угреју јер је у њиховом присуству посве хладно.
Обави све данас и немој да умреш.
Сутра су најавили лепо време. Тако је почео разговор два пријатеља.
Један од те двојице био је у великом шкрипцу са парама, временом, превозом и женама. Било му је јасно да је негде у животу каснио мада када погледа уназад није знао где. Поштовао је туђе време а са овим пријатељем умео је да доколичари. Уживали су у комуникацији. Покушавали су да подвале реалности гадним зајебавањем, иза кога се крила монашка запрепашћеност у спознаји света као таквог. (Реченица пре ове треба да се прочита барем још једанпут.) Није било могућности ван апсурда. Логички терен су препустили физичким предпоставкама.
Паре је могао да набави на месту знатно удаљенијем, до кога није могао тако лако да стигне. Жену коју воли привидно треба да напусти да би му се вратила у моменту када већ поврати паре. Некако је то ишло везано. Да би све то постигао требао му је пријатељ.
Не може свуда да буде у исто време.
Зајебавају се али такав им је стил. Барем су им решења озбиљна.
