П а р а б а з а

Ко је успавао пријатеље? Време прошло и будуће. .... Ко је усидрио њихова невесела срца у бригу за одмазде? Тајанствена маглина...... У даљини музика слави прошлост. Нека је, нека. Звук је живот. Ћутање је светски језик.

У излогу

Његова продавница налазила се на крају улице.

Забачена на углу деловала је запуштено. Има већ три године како продаје половни намештај. Последњи месец није имао ниједну муштерију. Не само да није имао муштерије већ у продавницу осим њега нико није крочио. И поред тога никада се није десило да закасни.

До један би седео за столом, читао новине или неку књигу а након тога би се навалио на кревет и ту остао до краја радног времена. Догађало се да заспи али некако само једним оком.Тај лаган сан научио је у војсци док је служио стражу. Тада је држао смену четири два. Два сата на стражи и четири сата одмора. Није било лако. Поготову ноћу. Они су то поштено одрадили. И многи други. Постојало је другарство. Другарство ипак није сачувало Југу. Југа је отишла у пичку лепу материну. Тамо јој је сигурно лепше и удобније.

Једно време су му добро ишле столице. Биле су дрвене и стабилне. Све их је продао. Неким чудом допала му је и столица из централног затвора. Њу нико није пожелео да купи. То му је сада и једина другарица у продавници. Упарио је ту столицу са столом из једног диспанзера. Савршено се слажу.

Седи на кревету као да себе продаје заједно са њим. Кревет је до излога и није имао другу могућност него ту да га стави. Мало му фали да заспи. Премишља се и врти. Није опуштен. Устаје и закључава врата од радње. Оштрим покретом навлачи завесе и вади телефон из зида. Све је урадио како треба и опет не може да заспи. Хладно је. Поново устаје и узима капут. Коначно се смирио. Без покрета лаган и стиснут испод капута уснио је сан на једно око.

Тог дана била је то једина радна победа.

Снови у ципелама.

Крадљивци гробова......

Ко украде гробове, украде и новчаник.......

Где ?

Где је настало пре куда. 

Путева нема. Пространство учитељ нуди сваком где. Река удовица. Млад народ ожени удовицу. Шајка вара обалу.

Усахло време размножава бригу. 

Муња преполови облак што заплака над реком.

Боје царства утонуше у јесен. Нема пријатеља. Стрељани песници се осмехују.

Гитара без жица наслоњена на контејнер. 

Кошмар. 

Лукави ганкстер ставља наочаре. Диви се пред огледалом самом себи. 

Креће у ноћ.

Пљачка је попут секса. Колико је напаљен опљачкао би самог себе. Има велике планове. Још две акције и моћи ће да покрене бизнис. Озбиљан бизнис.

Звиждуће и јури у мрак.

Месец је увек саучесник. Чудно што никада не добија позив за суд. 

Несан ?

Неписмени лакше и безболније заспивају.

Спавање и сан су благослов. Дечији сан већи је од сваког краљевства. Уточиште анђеоских крила. Логика снова је одсуство логике. Обећана земља без земље. Висина без лета. 

Нагнуо се над историјом. Пропада и то још траје. Пропада и даље. Нема краја пропасти. То и јесте симболичан оптимизам. Историја  пропадања пропасти. 

Киша је спрала псећа говна. Улица је невино мокра. Ваздух весео и податан. 

Не види историју на улици. 

Види једну бабу како отвара кишобран. 

Где вукови спавају ?

Пожелео је да оде на место где нема људи. То није једноставан задатак. Пре него то учини треба да зна где вукови спавају.

Улицом гмиже толико људи да је то непристојно.

Маса никад није пристојна.
Само навире.

Хтео је да се прошета. Сада је то немогуће. Неопходно је поставити знак да је овде шетња немогућа. Прва бочна улица понудила је решење. Склизнуо је у њу и дубоко удахнуо. Хода са јединим мотивом што даље од гужве.

Немогуће је побећи од људи. До краја није јасно како је то вуковима успело. Вучји род је нешто морао да преда у залог слободе.

Своје снове до истребљења.

Њихови снови одзвањају у људским њушкама. Њушке се мењају, снови остају проклето исти.

Угао самоће

Геометрија усамљености почиње од самоће. Самоћа сама по себи некад је благослов, некад проклетство.Тешка самоћа када досегне облик кружнице постаје лепљива усамљеност.

Дубоко укорењена самоћа сања мртве снове. Мртви снови никада не умиру. Понављају се бесконачно лишени сваког циља и смисла.

Тајанствени усамљеници. 

Непогрешиво нетачно....

Један усамљени човек седећи на стени посматрајући залазак Сунца поставио је питање које је изнедрио његов радознали ум.

Има ли Бог канцеларију ?

Сунце је поуздано залазило он није имао одговор.

Има ли Бог канцеларију ? одјекивало је његовим умом.

Сунце је зашло. Време је да крене. На путу до куће разрешио је дилему која је мучила његово биће и ум. Написаће писмо. То је онај практични напор који може да ослободи умну напетост.

Корачао је и мислио, мислио.

Није примећивао разголићене летње девојке ни плакате бендова који тек треба да стигну у град. Усредсређен уклапао је речи у блиставе реченице. Прешао је улицу на црвено. Пуком срећом избегао је отворен шахт. Уплашио је мачку и нехотице саплео једног пензионера. 

Ушао је у погрешан улаз непогрешиво нетачно. Попео се на први спрат и ухватио кваку. Из предсобља је ушао у кухињу. На столу је затекао чист бели папир и пенкало. Такав расплет је неодређено збунио његов ум. Погубио је све реченице и ненаписано писмо је нестало.

Уложио је нови напор да се сети али узалуд. Скамењен и слаб упирао је поглед ка пенкалу и листу хартије. 

Неизвесно колико би то потрајало да није изненада ушла девојчица са кикама и питањем "ко си ти" ?

Није одговорио. Окренуо се и изашао. 

Има па Нема

Праве речи се оћуте.

Плесао је са непознатом девојком. Месец је деловао спљоштено и полупано. Тераса се пунила људима. Осмехнула се и он је узвратио. Близина мора све је чинила непоновљивим.

Конобари су се разлетели. Уз последњи такт песме ухватио је њену руку и кренуо ка излазу. Није се опирала. Загрљај и пољубац. Осетио је олакшање.

Прошао је прстима кроз њену косу.

Сада је она узела његову руку и повела ка обали. Брзо су оставили терасу иза себе. Лаким кораком газили су песак.

Сутра у подне мора на трајект. Војник је војник и када љуби. Нека се сваки дан брине за себе пролетело му је кроз главу.

Пољубио је у врат. Зажмурела је.

Твоје плаво

Иза Сунца
Месец прошлости
Веје.

Твоје плаво
Видим 
Греје.

Невине очи
Сенке Поподне 
Жеље.

Јутро.
Двориште 
Празно.

Између
Две ватре
Школице.

Нека бије.
Нека бије.
Лопта на месту није.

Шишкама
Голицаш Сећања.
Прорадила Фонтана.

Свет је стао
На твој Длан.
Опет си сама.

Лутам и пишем

Ветар је написао прва слова на Земљи. Први учитељ писмености. И поред тог доприноса он никада није добио име. 

Остао је безимен.

У реци времена имена су људима постала неопходна. Одувек је постојао страх од заборава и не спомињања. Имена су тако постала наследна и непроменљива.

Историје постају историја.

За детаљније информације обратите се Херодоту из Халикарнаса.

Вртлог

Када је схватио бит проблема живот је дубоко замакао. 

Дубоко су га потресли догађаји иза којих је стајала вечна људска похлепа. Похлепа без дна. Земља у којој су и живот и смрт подједнако бесмислени препуштена је похлепи.

Обиље глупости се надовезује на то као кашаљ пушача. Вртлог трагикомедије и кича. Спољна форма пара-квазикомне-трагедије је убиство смисла у свакој временској пројекцији.

- Бесмислено је све осим бесмисла !

Друштво паралелно похлепних постаје друштво очајника.
Кретање очајника постаје кривина похлепе. Када очајници сазру у маси радосно прихвате јастук историје и родослов заборава.

Поглед ка реци открио је искричаву светлост која се насумице јављала и губила. Пробао је да погоди ритмику али је тај задатак био претежак за око. Спустио је поглед и низ лице се од котрља суза. Дуго је клизила. 

Осетио је стид не зато што плаче већ што је изнедрио сузу смисла.

Сузе су последње уточиште смисла

Хода и плаче.
Чује звона
Види,
Цркву на води.
Нема снаге
Бесконачно бурно.
Руке хладне.
Облак бледи
Велико плаво.
Промиче
Бескрај
Остаје
Бесмисао.
Човек
Блато Вришти
Од Похлепе стење
Нема краја
Бунилу.
Где је
Дечак Осмех
Који Поклања
Море ?
Обале
Прерушена
Плутајућа
Гробља
Бесмисла
Похлепе.
На
Жалу
Њега
Нема.
Нема.
***
Светлост
У Нама.
Живот Брод
Сам је
Морнар.
Љубав
Спруд или
Сплав.
Сазнај.

Умивање

Директни разговори су непристојни. Реч уљудна суво пуцкета голицајући ушне длаке. 

Чује разговор у ходнику улаза. Улаз је место изгубљених речи. Циганке дошле да оперу улаз и степениште. Немају топлу воду. Проблем. Станари ретко отварају врата. Млада Циганка села на степениште и пуши. Друга старија звони али нико јој не отвара.

Отвара врата и гледа их. Оне ни да трепну. Схвата да оне из неког разлога не могу да изразе збуњеност. Као да су очекивале да изађе. У неку руку он је тај који постаје "збуњен".

Тренутак неизвесности који је потрајао најавио је његово извињење. Извинио се невешто и беспотребно. Хтео је још нешто да каже али га је у тој глупости спречила старија Циганка тако што је пружила кофу. Спонтано се захвалио и испољио кретенизам.

Напунио је кофу врелом водом и спустио пред њих. Стекао је утисак да су у њему препознале идиота.

Млађа је натопила крпе и почела да риба. Старија је изашла из улаза. Вратила се са поштаром. Није смео да дозволи да га види. Тотално неочекивано из стана је изашао комшија. Улаз је постао тесан. Нагло се померио и срушио кофу. Комшија је опсовао. Поштар се померио и попео на степеник. Циганке су укрстиле погледе.

Овог пута млађа Циганка му је дала кофу.
Захвалио се и отишао да наточи. 

Пртина

Узели су од њега све што су хтели. 

Остао је дупло усамљен. У земљи напуштене среће и упишане наде прави пријатељи могу да буду искључиво лудаци.

Путовање са лудацима нема одредиште.

Таленат за скупљање лудака открио је ненамерно без икакве жеље да се то догоди. То је касније постао хоби, затим страст и на крају визија. Истине ради лудаци су се појављивали намагнетисани и радосни за дружење. Било их је свуда, само су навирали. Искрено био је затечен и збуњен таквом ситуацијом.

Било је и оних који су на силу хтели да полуде. Они су отежавали иовако тешку ситуацију. Њима није могао да верује. На њих је гледао подозриво испуњен дубоком сумњом.

Неко је тог дана решио да баца бомбе. Рушили су град. Седео је са својим лудацима на пољани и јео кобасице. Паделе су бомбе, мрачило се небо из земље су побегле боје и она је остала сува и црна.

Један лудак накострешен и црн тражио је још лука. Ставио је у његов тањир кобасицу и прстом показао да ћути док падају бомбе.

- Не прича се док падају бомбе, него се једе и ћути.

Други лудак је тражио пиво.

Њему је дао дигитрон и он је почео да рачуна. Више није ништа тражио.
Авиони се разлетели, бомбе грувају. Гледа своје лудаке на пољани, мило му је што једу кобасице и скромно ћуте. Нека само једу и јачају. Кад дође час биће непобедиви.

Сите лудаке још нико није победио.

Пиксла тражи Микија

Надимак је као белег. Када ти утисну надимак обично то буде доживотно. Белег уме да избледи док надимак постане јачи од имена истим тим временом.

Сви су га у "крају" звали "Пиксла".

Неки су га затим унапредили у "Пики". Њему лично било је свеједно. Волео је свој крај и ретко се кретао ван њега. Имао је своја тајна места. Екипа се обично скупљала на углу. Пиксла је долазио први.

Био је уторак.

Мики се није појавио. Знали су да нешто није у реду. Мики је увек био ту. Већали су шта да раде. Јако су се везали за Микија. Мики је био шкотски теријер кога је газда изгубио или напустио.

Расни пси без газде нису необична појава у овом граду.
У овом граду више нема необичних појава.

Окренули су круг по "крају" али потера за Микијем била је без резултата. Мики је нестао.

- Ваљда није прегажен.
- Не дај Боже !
- Не, Мики је је капирао саобраћај.
- Ко зна шта се догодило ?

Док су они расправљали Пиксла је у оближњој радњи купио пет пива. Питао је продавачицу за Микија. Микијева судбина њу није занимала. Одмахнула је главом и пружила кусур.

Одјекнули су гласови.

- За Микија...!
- За Микија где год да је !
- За Микија !!!

Директор

Ушетала се и погледи су експлодирали. 

Све на њој било је пожељно.Теткица која је носила кофу воде морала је да застане и блене. Наставник техничког који се ту затекао спустио је наочари да је боље види. Једино су деца трчкарала и за њих је она била под једнако важна као и дебела теткица са кофом.

Њена појава постала је догађај.

Директор није био изненађен. Очекивао је њен долазак. Када је ушла у његову канцеларију схватио је одмах да та школа није имала тако добру рибу. Није обратио пажњу на њену причу. Кратко је рекао:

- Примљени сте.

У неко друго време било је важно знање, скромност, посвећеност и љубав.
Данас се свело на новац и секс. Добро је што прваци нису оптерећени сексом. Школа је у ствари припадала женама. Једини мушкарци уз њега били су наставник техничког и вероучитељ.

Тешко је владати женама.

Страшно се истрошио свих ових година покушавајући нешто...мада ни њему није јасно тачно шта. Жене су га исцрпле ментално а неке и физички. Није му било лако. Бити директор велика је одговорност.

Дошао је тренутак слатке освете. Женама се најбоље свете жене. Њихова осветничка машта нема границе. У то се уверио толико пута. Ова данас је права бомба.

Изашао је из канцеларије са осмехом. Био је задовољан.
Купио је мир барем месец дана. 

Нема луђег од човека......

"Дуго се кувало.

Како то иначе бива у суноврату опчињености стихијом логика испари и преостану злочини. Када се исиса време из епохе остају само догађаји. Вечности је најближе колоритно људско лудило. Једино је оно увек присутно и активно јер човек шта год да створи и шта год да уради остаје проклет.

***
Привид разума и повремене памети најбоља је мимикрија колоритног људског лудила које нема премца на планети. Нико није луђи од човека. Ниједно створење нема тај капацитет да угрози такву репутацију човека.
Са тим закључком проблем постаје тежи а сложеност већа. Човек нема конкуренцију. Међусобна конкуренција је исконструисана и лажна. Проклетство и лудост нису добитне комбинације за будућност. Неко је хтео да превлада човека и убрзо је планета постала кланица. У тој борби нема победника јер је немогућ....."

***
Могао је да чита даље али дремеж је био јачи. Тај текст је врло стар и тешко га је читати у рукопису. Мастило се временом разлило а папир постао блед и провидан на неким местима. Неки листови су били спојени и морао је вешто да их одвоји да их не би поцепао. Све те радње су убрзале тегобу умора.

Дремеж је спасоносна лука.

Поглед је застао на рукопису. Изгледао је старински и безазлен.

Овакав свет је одавно завредео да пропадне била је његова последња мисао пред сан. 

Сестре

Небо је позвало пролеће.

Пролеће је добар гост. Замах живота. Улице оживе. Боје истисну сивило.Нема тешких капута и јакни. Удах је слободан а корак лак.
Синоћ није опрала косу, мрзело је. Вечерас треба да се види са Миланом. Напокон какав диван дан. Широм је отворила прозор. Комшиница шета бебу. Махнуле су једна другој.

Милан и она су заједно већ другу годину. Њихов однос почео је врло неспретно. Милан је почео да се забавља са њеном млађом сестром. Излазили су заједно и дружили се. Било им је лепо. Тог лета њена млађа сестра је са својим атлетским клубом отпутовала на море на припреме. Три дана након тога Милан је признао да је заљубљен у њу. То је био шок.
Иде да опере косу.

***
Ана одавно има новог младића.

Никада неће заборавити њене речи да јој је поклонила Милана. Те вечери су се загрлиле и плакале заједно. Помешале су сузе. Измрсиле су косе и дуго лежале. Јутро их је тако дочекало. Биле су поносне што ништа није могло да помути сестринску љубав. Након тог догађаја међусобна приврженост била је још јача и искренија.

Милан се изборио са својом збуњеношћу.

Пустила је музику и укључила фен. Сама себи се насмејала.
Пролеће буди несмотреност. 

Мика Поштар

Терасу на првом спрату просто су "окупирали" голубови. 

Хаотично распоређени заузимајући преостали слободан простор свима су ставили на знање ко је "газда" на првом спрату.

Власнику стана поштару Мики умрла је жена. Она није волела птице, посебно голубове. Цео живот провела је поред телевизора. Тако је и умрла гледајући једну серију. Није видела крај. Умрла је на рекламама.

Мика је као поштар цео живот ходао и завидео голубовима што могу да лете. Да је успео да полети никада не би био поштар. Терасу је поклонио голубовима.

Раном зором изнесе зрневље и остатке хлеба.

***
Знао је Мика једну госпођу која је живела са дванаест мачака. Редовно јој је доносио рачуне и пошту. Хтео је једном да је пита како их све распознаје али на крају ништа од тога. Знао је добро са ким може да проговори као човек. Таквих није било пуно.

Мика је добро упознао народ. Његов отац је био железничар. Имао је обичај да каже :

" Научи да слушаш да би могао да ћутиш."

Отац је постао мудар поред возова. Са људима никад ниси начисто. Тешко је бити паметан са људима.

Седи на кревету слуша голубове и ћути.

Дани пролазе. Комшије се буне и гунђају због голубова. Не обазире се. Када им је једина тема он и његови голубови значи да немају своја посла.

Данас је слушајући голубове умислио да гугучу о њему. Није хтео да отвори терасу већ је прислонио уво да их боље чује.

Разуме их за разлику од људи.

Није узео све

Калдрма је купио биоскопску карту.

Филм га није занимао већ биоскоп. Ту су се окупљали када су бежали из школе. У ствари имали су два места. Дешавало се да у дану користе оба. Прво биоња затим слободна гајба.

Требало му је око пет секунди да види да је биоња његове младости пропала на ниво подрума. Простор је процењивао по угловима. Једино исто су фаце. Увек губитничке и сада и онда и увек. Није имао јасан разлог али волео је да гледа паћеничка лица губитника.

Тренутак када би ухватио њихов осмех сматрао је за благодет.

Прошао је обе обале и дубоко спознао да су губитници један народ. Знао је да тако мора али му то није умањило задовољство да им посматра лица.

***
Имали су проблем са оправдањима. Пуно су бежали. Морао је нешто да предузме. Тупили су као и обично. Отишао је до диспанзера тог истог дана када су расправљали како да реше проблем изостанака.

Лекар је изашао на паузу. Није закључао ординацију. Сестра је ушла унела фасцикле и изашла. То је био прави моменат за акцију. Ушуњао се и из фиоке извадио хрпу оправдања. Сва су имала печат. То је било довољно. Није узео све.

Сутра у гајби било је славље. Кували су ракију и величали спасиоца. Свињски су се напили. Те недеље је зарадио на оправдањима. Уживао је када је свима платио биоњу и виршле.

***
Клинци више не беже у биоскоп.
Почео је филм. Калдрма је устао и изашао.
Добар осећај.

Пусто

Године су ништа више него степенице.

Пењеш се на врх да би скочио. Приземље се сели у заборав и успомене добију мирис хране. Несташно прошлост постаје доминанта. Парадокс је потрага за прошлим и окончаним. Страшно када се смисао живота пронађе искључиво у прошлости.

Дани су попут капи. Недовољно да пијеш и премало да се удавиш. Самоћа је пустиња, врело подне без воде.

Седи на кревету и гледа прошлост. Свака фотографија задаје бол а утехе нема.

Пионирске мараме. Безазлени осмеси и прво другарство. Двориште испуњено смехом и игром. Строга учитељица која се воли. Сунце које гледа како се игра између две ватре. Парк младости одзвања од јањина и лоптања. У млади сумрак крећу жмурке и скривање иза дрвећа. Језик младости је покрет.

Паркаџија их јури и не може да их стигне. Смеју се свим срцем. Чекају да оде, затим настављају игру на трави, зеленој трави која се не љути што је газе и трче по њој.

Споменик их чува.

Велики Милош са уздигнутом руком чува децу. Поред њега кестени и клупе.Тражи се детелина са четири листа. Размилела се деца и траже. Нису ништа изгубили али траже упорношћу рудара.

Не може више да гледа. Боли.

Кад зажмуриш видиш мрак. То је кључно, видети мрак и одморити очи од прошлости. Чује далеке гласове, дозивање и растанак у исто време. Почиње кошмар.

Тај кошмар је његов једини смисао. 

Тетра

Понекад се везује за случајно.

Угао улице где пролазе троле врло је негостољубив и узак. Пешаци морају да се крећу тик уз зид и на тај начин чувају. Тротоар се шири тек након тридесет метара.

Прошао је првих двадесет метара кад се испред њега испречи дебела жена са кесама. Троле готово слепљене протутњаше једна за другом поред.

Тако дебела жена у тако уском пролазу био је лош знак.

Нико се није померио. Поред њих је прошао комби . Помислио је како би било лакше да је прескочи него да је заобиђе. Шта год да је помислио није померило дебелу жену. Стајала је непоколебљиво док су се кесе вијориле попут застава неке непознате армије.

Сад му је криво што је уопште изашао из стана. Хтео је да купи једну тетру.
Да се није појавила тако дебела жена већ би се нашао у радњи. 

Неодлучност га је ломила током дана и сада је кажњен.

Прво је чекао ручак. Затим је био телефонски позив. Дошли су после из кућног савета за потпис. Бацио је ђубре и свратио до радње по уље. Дебела жена је крајње логичан низ.

Аутомобили пролазе, троле се њишу, они стоје укопани ситуацијом.
Ко зна, можда су још тамо. 

Сусрет

Прецизност исцрпљује. 

Душу је одавно дисциплиновао и послао на спавање. Она је утрнула и у овом послу била је само терет. Душе лоше склапају послове. Душе не препознају време нити су везане за простор. Немају свест и зато не посећују тржне центре.

Своју душу никад није волео. Била је некорисна, кршила је прво правило света о користи. Осим тога стално га је опомињала да није добро што постаје човек монструм. То га је посебно нервирало. Када душа заспи он најбоље ради. Снови постану тешки, тело се трза, немир проструји грудима.

Заборавио је када је својој души забранио да дише. Неки нејасни дан противречно сив. Дуго је требало да схвати да душе иначе не дишу. Он је својој забранио за сваки случај.

Душа се најбоље брани ћутањем. Гласно ћутање душе утиче на његову прецизност. Догоди се да када пије воду пробуди душу и узнемири је. Необично али он воду пије жмурећи.

Сусрет није био пријатељски. Погледао је своју душу и застидео се. Схватио је да је побеђен. Душа није узмакла. Није ни могла. Заоденута једноставном бесмртношћу и она се стидела што је допала њега.

Радо би је задавио.

Када су га одводили испред зграде се скупио свет. Свет иначе воли туђу муку. Нико их није звао мада су дошли као публика.

Три снажна младића водила су га ка излазу.

Руке су се испреплетале на врату. Ту где ју је угледао хтео је и да је задави. Душа се није бранила. Стезао је свој врат истрајно. Глава се ритмично померала.

- Боже сачувај ; неко добаци.

Празан кофер гитаре

Преостала је само улица. Одавно је изгубио посао. Пријатељи су једино у сећању. Тумара и тражи погодну улицу за своју тачку. Улице такође умиру. Он покушава да улици подари живот, свој. То је једино што поседује. 
Извадио је гитару и почео да урличе . 

У ствари музика боји зидове.

Пасаж је хладан и људи брзо замичу. Понеко се осврне али мало ко му баци пару. Као у трансу стеже жице и пева. Жив је и пева. Срећан је што није на гробљу ни у болници, нити је ухапшен. Мења акорде вешто и лако. За пасаж треба имати храброст једног свеца.

 Полутама плаши пролазнике.

- "Бежи и најежи дресере,
Укроти нејаке нерве
Шуми поклони месец.
Где нема зидова
Нема шапутања".

Девојка је застала на степеништу. Запалила је цигарету. Одслушала је песму, бацила пикавац и отишла. Вечерас је тај догађај највећи успех. Нико се није усудио да баци пару, барем је освојио њену пажњу за тренутак. Сваки град загуби душу таква му је судбина.

Душа овог града одавно се растала са судбином. Људи то не могу да промене. Они су јефтини сведоци вечног растанка.

Спаковао је гитару и меким кораком напустио пасаж. 

Није

Загледан у небо,

Није видео.
Није осетио.
Није памтио.
Није рачунао.
Није гладовао.
Није патио.

Није....

Отпутовао
Није
Сагорео
Није 
Фијукнуо
Није
Пљунуо
Није
Доручковао
Није 
Испеглао
Није
Чекао
Није
Нишанио
Није
Битисао
Није
Остарио
Није
Бичевао
Није
Дремао
Није
Злопамтио
Није
Киснуо
Није
Ранио
Није
Писнуо
Није
Живео

Није
Мислио
Није
Слушао
Није
Говорио
Није
Веровао

Није
Небо
Криво

Није 
Недужно
Живо

Није
Крваво
Плаво

Није
Степенасте
Душе

Није
Крњавог
Лика

Није
Болесне
Воље

Није
Чађавог 
Репа.

Није
Немо
Јогунасто

Није
Власник
Тајне.