22. април 2015.

Мој пријатељ Драган.....


Могао је да буде председник.

Благ поглед, меки корак. 

Научио би да маше раздраганој маси без осмеха и саосећања. У авиону би намигнуо облаку чисто за срећу. Растао је у срцу града где је небо пукотина. Негде на потезу између парка и центра поверовао је животу. Чудан мајски ветар убедио је Драгана да је ноћ љуљашка а Сунце стари сват. 

Могао је да буде професор.

Одело му паше беспрекорно. Наслоњен на клупу тихо би причао да га боље чују. У зборници би на време отварао прозор.  Многи би цигарете узимали од њега избегавајући трафике и свој новчаник. 

Могао је да буде...итекако је могао да буде.

Када је већина бежала он се вратио. 
За рођендан је добио пушку и униформу. У овој земљи то је ствар традиције. Дуг очева. 

Свануо је и дан после. 

Они који су бежали сада су се вратили. 

Он је отишао. 
Од свега што је могао постао је ратник и путник. 

Мој пријатељ....
Драган.......