7. фебруар 2013.

Празан кофер гитаре

Преостала је само улица. Одавно је изгубио посао. Пријатељи су једино у сећању. Тумара и тражи погодну улицу за своју тачку. Улице такође умиру. Он покушава да улици подари живот, свој. То је једино што поседује. 
Извадио је гитару и почео да урличе . 

У ствари музика боји зидове.

Пасаж је хладан и људи брзо замичу. Понеко се осврне али мало ко му баци пару. Као у трансу стеже жице и пева. Жив је и пева. Срећан је што није на гробљу ни у болници, нити је ухапшен. Мења акорде вешто и лако. За пасаж треба имати храброст једног свеца.

 Полутама плаши пролазнике.

- "Бежи и најежи дресере,
Укроти нејаке нерве
Шуми поклони месец.
Где нема зидова
Нема шапутања".

Девојка је застала на степеништу. Запалила је цигарету. Одслушала је песму, бацила пикавац и отишла. Вечерас је тај догађај највећи успех. Нико се није усудио да баци пару, барем је освојио њену пажњу за тренутак. Сваки град загуби душу таква му је судбина.

Душа овог града одавно се растала са судбином. Људи то не могу да промене. Они су јефтини сведоци вечног растанка.

Спаковао је гитару и меким кораком напустио пасаж.