Непогрешиво нетачно....

Један усамљени човек седећи на стени посматрајући залазак Сунца поставио је питање које је изнедрио његов радознали ум.

Има ли Бог канцеларију ?

Сунце је поуздано залазило он није имао одговор.

Има ли Бог канцеларију ? одјекивало је његовим умом.

Сунце је зашло. Време је да крене. На путу до куће разрешио је дилему која је мучила његово биће и ум. Написаће писмо. То је онај практични напор који може да ослободи умну напетост.

Корачао је и мислио, мислио.

Није примећивао разголићене летње девојке ни плакате бендова који тек треба да стигну у град. Усредсређен уклапао је речи у блиставе реченице. Прешао је улицу на црвено. Пуком срећом избегао је отворен шахт. Уплашио је мачку и нехотице саплео једног пензионера. 

Ушао је у погрешан улаз непогрешиво нетачно. Попео се на први спрат и ухватио кваку. Из предсобља је ушао у кухињу. На столу је затекао чист бели папир и пенкало. Такав расплет је неодређено збунио његов ум. Погубио је све реченице и ненаписано писмо је нестало.

Уложио је нови напор да се сети али узалуд. Скамењен и слаб упирао је поглед ка пенкалу и листу хартије. 

Неизвесно колико би то потрајало да није изненада ушла девојчица са кикама и питањем "ко си ти" ?

Није одговорио. Окренуо се и изашао.