25. август 2014.

Брокат Баба

На њеном лицу старост је написала азбуку.

Једино су очи остале нестрпљиве и младе. Посматрала је људе на улици и сви су јој личили на фазане. Шетала се улицом са жутом кесом на глави. Пролазници би је загледали и након тога брзо скренули поглед.  

Испред банке нешто ниже низ улицу био је велики ред. Крупни и до главе ошишан чувар банке нервозно се кретао паралелно са редом. Прошла је тик уз њега и он је нехотице дотакао кесу.  Вештим покретом недавајући значај непредвиђеном контакту вратила је кесу у првобитан положај као да је у питању корекција пунђе.  

Игноришући правило реда стала је испред свих тако да су сви могли да виде да је на челу реда бакица са жутом кесом на глави. У неком другом случају кренула би препирка и на крају свађа. Људи би свашта рекли и мало од тога учинили. Неко се гласно насмејао али већина је непомично ћутала.  

Чувар без фризуре спонтано је почешао дршку пиштоља али реч није могао да изусти.  

Када се банка отворила бака је прва ушла и пре шалтера ставила жуту кесу у џеп. 

Подигла је сто десет хиљада динара и весело скоро цупкајући напустила банку. Није јој више падало на памет да ставља жуту кесу на главу.  

Никада није научила да чека. 

Давно пре овог дана њено срце је куцало за једног пилота. Узлетео је али се никада више није вратио.Од тада јој се привиђају фазани.  Што се тиче новца није имала дилему. 

Он је био реалан.