Умор је некад казна некад награда. Не памти када је овако пешачио. Мир га је обузео целом дужином.
Сетио се војске. Са радио станицом, пушком и борбеним ранцем ишао је ка врху узвишења.
Није могао да иде брзо како због терета тако и стрмине која је била све оштрија како се приближавао врху.
Трагови пожара који је протутњао недавно свуда су били видљиви и опомињали су.
На самом крају виса изгубио је равнотежу и затетурао се. Слободном руком захватио је најближе дрво у нади да се задржи и да се не скотрља. Оно што је уследило није било у његову корист. Поломио је цело стабло које је пожар изјео и заједно са њим стровалио се.
Којом муком се уздигао и како се након тога поново упутио ка вису и њему самом остаје тајна.
Тај догађај га је подсетио на садашњу ситуацију из два разлога. Како год да паднеш када устанеш немој да одустанеш.
Нема коментара:
Постави коментар