Пут се улубио.
У близини надолазеће рупе градили су зграду. Тешки камиони, грађевинска оператива, резултат константна бука. Пси су почели да избегавају оближњу месару. Пензоси су затварали прозоре и спуштали ролетне. Терасе са те стране остају неискоришћене. Жене не износе веш.
Крај је изгубио мир.
Она се није обазирала. Ходала је као ледоломац. Неким радницима је испао паризер из уста а да то не примете. Као по команди сви су се окренули у њеном правцу. Возач камиона затрубио је крвнички. Нико од њих није обраћао пажњу на теријера који је трчкарао за њом. Да је имала униформу изгледало би да је у питању смотра.
Упутила се ка парку. Домино је био њен верни пратилац.
На први поглед парк је изгледао нормално. Поједине клупе нису имале седална места, чесма је била разваљена. На зебри при уласку у парк неко је паркирао џип. Домино је вешто заобишао џип и кренуо да тражи друштво. Шетња парком пружила јој је прилику да неометано мисли. Имала је своју зацртану путању.
Волела је да хода.
Знала је да су испред ње тешке одлуке. Избегавала је одговорност и конфликте. Сада то више није могуће. Домино је био њен једини савезник. Махнула му је руком и он је за трен био покрај ње.
- Домино, идемо кући !
Нема коментара:
Постави коментар