28. јун 2012.

Срушио је зид

Тегли и носи, за санак се спремај. 

Стаза која води из села окружила се коровом и самониклим биљем. Колико год да си узнемирен са том стазом изаћи ћеш из села сигурно. Када немаш поверења у себе имај у стазу. Мораш да одеш, то је неминовно. Самоникло биље те храбри у томе. Тражиш нежност, љубав и разумевање а све то задржао би за себе. Хоћеш да се препустиш путу и чудним догађајима. 

Волео би да запеваш али да ти неко шапуће речи. Прекасно. Село је иза тебе и читав живот. 

Пребацио си ранац на друго раме и полако. Корак те храбри и ходаш меко. Сунце опомиње. Земља се угиба неправилно и изненађујуће. Спушташ се лагано завојем. Баш сада снага ти је највећа. Ниси је свестан јер одлазиш и не осврћеш се. Село те је запамтило занавек. Слушали су твоје стихове накострешених ушију. До тада а то је одувек ниједан песник није крочио у село и просуо своје срце уморним сељацима. Пажњом су наградили његов напор. 

Када је завршио истрпео је њихове весело сажаљиве погледе. 

Срушио је зид између њих, сада су и они могли да буду песници а он је могао да буде сељак који је убио песника у себи. 


Нема коментара:

Постави коментар