Продавац играчака

Елмур је отворио продавницу играчака. 

То у ствари и није била права продавница, већ више радионица за поправку одбачених и покварених играчака. Радио је у сутерену где је и сама светлост била гост, где су паукови били прави домаћини. Та његова воља да поправља играчке није дошла одједном. Дуго је у њему сазревало и ломило, шта да ради.

У доба дана када небо све боје има на ђубришту је угледао одбаченог дрвеног коња поред контејнера. Коњ је у ствари био коњче али чак и такав није могао да стане у контејнер него га је газда који је пожелео да га се отараси а затим то и спровео у дело ставио тик уз кутије које су биле разбацане около контејнера. 

Набацио га је на раме и лаганим ходом, пазећи да се не умори донео до сутерена. У први мах коњче је било испред врата као неки пас чувар и Елмурове комшије су почеле да се буне што се ствара непотребно ђубре у улазу где пролазе њихове појаве. Код Елмура су почеле да стижу делегације које су захтевале да се коњче уклони и не ремети постигнути склад.

Елмур није желео сукоб али није хтео да попусти. У згради су били присутни и пси и мачке и понека кокош али је једино његово дрвено коњче било непожељно. Коњче је заиста било мирно, нити је рзало нити је кењало по улазу али из неког разлога свима је почело да смета. Елмур је избушио рупу кроз реп коња и провукао ланац да га нека рука не би једноставно у току ноћи или изјутра вратила на ђубриште. 

На квалитетном картону у боји вешто изрезаном, написао је “ сутеренски љубимац, не лајем, не уједам и не кењам “.

Коњче је тако испред врата одстојало скоро месец дана. Елмур је изненада и неочекивано упитао коњче да ли му је хладно? На ком језику је коњче одговорило сада је само претпоставка. Елмур је јасно чуо одговор. Унео га је у предсобље и мазио по гриви. Одложио је ланац и непоколебљиво уздахнуо. Узео је и наквасио крпу. Коњче је убрзо заблистало. Окице су му се напокон виделе а грива уредно очешљана. Из шпајза Елмур је некако дохватио шмирглу и енергичним покретима стару фарбу скинуо. 

Тог дана је просветлио тежиште проблема, шта да се ради ?
Да се ради. То је био једноставно, поражавајући одговор. 

Од тада је свакодневно радио. Коњче је на прозору почело да привлачи децу. Разбарушени Иван је први приметио коњче на Елмуровом прозору. То је било у уторак. У четвртак се испред коњчета скупила права дружина. Васја, Трсоје, Нестор, Иван и две девојчице Рајна и Ружа. Коњче је децу магнетски привукло. 

Елмур је коњчету обесио о врат корпицу са бомбонама тако да су деца могла да их дохвате. Стигла је на Елмурова врата нова делегација, овог пута са оптужбом да деца која се скупљају поред његовог прозора праве ларму, која постаје бука од које поштени и уморни грађани не могу да се одмарају. Делегација је захтевала да се узрок томе а то је коњче стави у подрум где му је у ствари место. Сутрадан је Елмур позвао децу код себе и изложио проблем са станарима зграде. Ситуација је била више него осетљива.

Елмуру је стигло и прво претеће писмо. Васја је предложио да се тим људима прво разбију прозори и да се после тога поново преговара. Елмур се изненадио тако смелим приступом. Разбарушени Иван само се смејао. Ружа је испитивала Елмурову собу а Рајна је оборила поглед и гледала испред себе. Нестор и Трсоје су се усредсредили на бомбоне.

Елмур је погледом обухватио сву децу и коњче.

Деловали су непобедиво и одлучно. Из њих је куљао природни оптимизам и животна лепота. Изговорене речи пуцкетале су у ваздуху као петарде у новогодишњој ноћи. Оптужба да они праве ларму и дреку када се скупе испред дрвеног коњића била је изговор и то је Елмур знао врло добро. Знао је исто тако да и такав изговор може да се оповргне и изјалови ако покажу склад и хорски наступ. Организовано певање се не може назвати лармом и непожељном буком. Извадио је из фиоке песму коју је написао пре осамнаест година. 

Деца су тежиште пажње пребацила на Елмурово читање песме.

***

Соко врли, соко први
невољу сваку зна да смрви
снагом лета, моћи заокрета
заустави дах света.

Крилом пише слова ;
На небу посве плавом.
И здраво нек је свима
Који другују са лавом.

Срце нека буде чигра
Која само пева...
У граду, пуном суза
И поцепаних ципела.

Језера се сјаје
Ко на тигању јаје...
И док баба на плочнику баје
Невешт љубавник се каје.

Све то соко са висине види
И брзином пуном
Удара у хриди.
Толико, волео је море.

Соко врли, соко први
невољу сваку зна да смрви
снагом лета, моћи заокрета
заустави дах света.

Песма је била пропраћена ванредном пажњом. Васја је први реаговао и упитао како песма може да им помогне у оваквој ситуацији ? Рајна га је оштро погледала и рекла да песма не треба да се разуме, већ да се осети и касније пева у себи. Трсоје је напућио усне и предложио да упитају коњче шта мисли о томе. Убрзо је кренула препирка и галама. Сви су имали нешто да кажу. Трсоје их је све изнервирао. Елмур је напунио кошарицу са бомбонама. Стао је између њих и благо уздигао руке. Ућутали су се. Недуго затим, пао је договор.

***

Поподне је претило да ће проћи досадно и скривено од догађаја. Неки су кусали трећу кашику домаће или инстант супе, када се зачула песма из дворишта.

Деца су стајала недалеко од Елмуровог прозора и певала. Иван је био окренут лицем према њима и дириговао. Песма је поподне досаде толико узбуркала, да су се поједине главе појавиле на прозорима. Деца су се усредсредила на песму и нису обратила пажњу на публику. Наставила су да певају звонко и сигурно. Долетела је са непознате стране и нека пара и мада бачена без симпатије већ са однегованим цинизмом некако се тај пад уклопио у песму и попут чинеле употпунио прелаз ка задњој строфи. Тајац је прекинуо искрен аплауз једне госпође са другог спрата. 

Она се на тренутак уз ову песму вратила у неко друго време када су се речи више чувале него изговарале. 

Деца су се поклонила и уз пригушен смех брзо ушла у улаз. Ту већ нису могла да издрже и улаз се затресао од њихових веселих повика, раздраганости и смеха. Елмур је широм отворио врата и деца су скоро трчећи и гурајући ушла код њега.

Сок их је чекао на столу и неке грицкалице неједнако распоређене по чинијама.