Некада
се кућа клесала а није зидала.
Клесати могу они који све друго одстране
и онда само клешу. Ако се клеше за своју кућу, за своју породицу, за
своју отаџбину клесање може да донесе радост. Нема ничег сувишног,
клесачи упорно и истрајно раде, стопе се са делом и онда они буду мали
а дело велико и сјајно.
Ако се деси да у исклесаном и изграђеном
преовладају ждероње и прдоње дело клесара почиње да се руни а сами
клесари се ретко и слабо спомињу. На крају се чак и забораве.
Врлина
може да мења боје али мора да остане врлина јер другачије је наопако.
Песак зато није за орање. Благост зато није за бајање. Дан није за
спавање. Ноћ није за владање. Роса није за плакање. Тајна није за
давање.
Руке клесара су имале то знање и вештину заборава да тег
времена не убије вољу и онда усахне снага.
Када нестане снага то је као
ход по балеги. Зато су радили боси, смењивали се у највећој снази и
дело није трпело.
Нема коментара:
Постави коментар