Последње стециште макарона

Ниједан кофер није довољно велики да стави све своје промашаје. 

Изгубљеност је постала навика и одбрана од свега. Надувавао је своју измореност на позицију стила. Истрошене мисли, преурањена напетост и вечни осећај жеђи пратио је његов дан. 

Ноћи није имао јер оне су поседовале њега. Био је предграђе човека. Мало ко је поседовао вољу да посети такво предграђе. Испразно мучење је његов живот. Није имао снаге за живот а ни вољу да га изгуби. Може се рећи да је постао баба неуређене мушкости. Раније би себи задао понеки освежавајући бол сада му није нидочега. Раније би барем пробао да схвати како је постао и шта га је довело до тога да постане баба. 

Затечено стање је стварно стање ако чињенице не говоре супротно. 

Њему је да би био комплетна баба требао прибор за хеклање или унуци а ништа од тога није поседовао. Уместо унука имао је унучиће које би редовно сасуо у грло а за игле никад није марио. Ето, ни ваљана баба не може да буде. Хранио се из замрзивача док се није покварио.

Неколико дана након тога почео је да ђубретари. 

Контејнери су били слични замрзивачу али би се барем прошетао до њих. Њихова предност садржала се у томе што нису могли да се покваре. Штета што нема јавних замрзивача. Понекад је ђубретарио у пиџами. Та пиџама је убрзо постала његово професионално одело. 

Контејнери су му обојили пиџаму у савремени астронаутички скафандер. И он је томе допринео стављајући на главу кесу која је била последње стециште макарона. У једном контејнеру нашао је тунел за путовање на друге галаксије. 

Није се више двоумио, спустио је кесу и кренуо као прва баба у космос.