Улога се игра

Лопужа се не постаје одједном. 

И за то је потребно време. Одрасла и формирана лопужа највише воли да се дружи са обичним и ако је могуће обично поштеним грађанима. Ретко се пари мада то није искључено. Лопуже не могу дуго да буду у чопору јер им то гуши креативност. Најбоље функционишу кад су саме и када на себе набаце ореол жртве. За сваку прилику лопуже имају жваку независну од доба дана. 

Плаше се великог успеха јер онда престају да буду лопуже. 

Да би опстали потребно је да буду мало али често успешни. Неуспешна лопужа постаје перспективна пропалица. Пропалица слабо кога може да превари. Лупежи своје бивше колеге добро користе чак и лепо награде али им за сва времена онемогуће повратак у лупешко друштво.

Елита мора да чува своје вредности.

Она ствара тренд. На лупежима је да то прате у мери своје интелигенције. Колико год да је мала, улога се игра. Само уверљива глума обећава улогу у следећем филму. Он може почети већ сутра. 

Лупежи су увек спремни.

Сиеста

           Поподне паметно спава.
Људи нервозни.

Сунце закорачило и застало.Сува попуцала земља. Ниједна реч не може да разбуди поподне.

У крошњи дрвета гнездо.Гранчице здружене над амбисом држе се, не падају. Поподне сањa нерођене птице.
Њихов крик погураће Сунце.

                                      Звук живота пева лето. 

Слога у неслози

Био једном један хлеб.

Појели душмани пола, а пола остало. Замислили се над половином и климнули главом. Било им доста до поднева а онда затраже да им се врати хлеб а ови рекоше: појели сте шта сте појели а ово сад ми ће мо да једемо, сад је наше. И док су чекали милост од једних душмана дођоше други и поједоше још четвртину. Дође вече а оста само једна четвртина. Један рече; ваљда више нема душмана, ово ми да поделимо. Други кликће; да закопамо да нам ники не узме макар ми не окусили. Трећи ћути и на крају проговара; најебасмо браћо, најебасмо, како год да се окренемо. Док су они причали четврти се умало не удави јер је преостали хлеб ставио у уста и жваће ли, жваће. 

Сви заједно на том месту били су сложни у неслози. 

Јутро их побаца на различите стране а оне мрвице што се у мраку расуше поједоше вране. Гнездо неслоге и здела издаје. 

Барем не остадоше жедни. 

Срушио је зид

Тегли и носи, за санак се спремај. 

Стаза која води из села окружила се коровом и самониклим биљем. Колико год да си узнемирен са том стазом изаћи ћеш из села сигурно. Када немаш поверења у себе имај у стазу. Мораш да одеш, то је неминовно. Самоникло биље те храбри у томе. Тражиш нежност, љубав и разумевање а све то задржао би за себе. Хоћеш да се препустиш путу и чудним догађајима. 

Волео би да запеваш али да ти неко шапуће речи. Прекасно. Село је иза тебе и читав живот. 

Пребацио си ранац на друго раме и полако. Корак те храбри и ходаш меко. Сунце опомиње. Земља се угиба неправилно и изненађујуће. Спушташ се лагано завојем. Баш сада снага ти је највећа. Ниси је свестан јер одлазиш и не осврћеш се. Село те је запамтило занавек. Слушали су твоје стихове накострешених ушију. До тада а то је одувек ниједан песник није крочио у село и просуо своје срце уморним сељацима. Пажњом су наградили његов напор. 

Када је завршио истрпео је њихове весело сажаљиве погледе. 

Срушио је зид између њих, сада су и они могли да буду песници а он је могао да буде сељак који је убио песника у себи. 

Три зла победе једно добро

Три зла победе једно добро. 

Злу је технички лакше да се изрази и да нађе савезништво, док се добро гради и дуго утемељује. И добро и зло су на удару цивилизацијских шокова. Неки меридијани већ сами по себи сенче ту граничну линију и чине такву смешу добра и зла да све остане без укуса налик логорашкој чорби. 

Вредности су дакле, отишле у пичку материну. 

Шта год да кажеш у току времена зазвучи глупо и недовољно. Окренути леђа и ћутати, ухапсити себе и строго контролисати у мери подвојене личности могу само талентовани лудаци. Када то ураде читави народи то испадне некако мудро, глупост и зло се изветри и поново се леђа трзну и почне неки живот. 

Помак времена се одавно не мери по добру већ по разноврсно амплитудно, израженом злу које сумануто тумара планетом, незасито отвореним чељустима. Менаџери живота признају само живот цифара. Сви и све мора да стане у њихове цифре и табеле да би они уверили оне које морају да без њих нема ни будућности нити живота. 

Гргутање оних неприлагођених вешто се своди на шум и приказ симулације слободе у епохи новог ропства. Растегљивост идеологије прати екстензију новца по принципу плиме и осеке. На крају се продаје само идеологија док новац остаје негде другде. Продати бесплатну идеологију, за износ где нуле доминирају сфера је менаџера магова поучених реченицом са почетка. 

Три зла победе свако добро....

Продавац играчака

Елмур је отворио продавницу играчака. 

То у ствари и није била права продавница, већ више радионица за поправку одбачених и покварених играчака. Радио је у сутерену где је и сама светлост била гост, где су паукови били прави домаћини. Та његова воља да поправља играчке није дошла одједном. Дуго је у њему сазревало и ломило, шта да ради.

У доба дана када небо све боје има на ђубришту је угледао одбаченог дрвеног коња поред контејнера. Коњ је у ствари био коњче али чак и такав није могао да стане у контејнер него га је газда који је пожелео да га се отараси а затим то и спровео у дело ставио тик уз кутије које су биле разбацане около контејнера. 

Набацио га је на раме и лаганим ходом, пазећи да се не умори донео до сутерена. У први мах коњче је било испред врата као неки пас чувар и Елмурове комшије су почеле да се буне што се ствара непотребно ђубре у улазу где пролазе њихове појаве. Код Елмура су почеле да стижу делегације које су захтевале да се коњче уклони и не ремети постигнути склад.

Елмур није желео сукоб али није хтео да попусти. У згради су били присутни и пси и мачке и понека кокош али је једино његово дрвено коњче било непожељно. Коњче је заиста било мирно, нити је рзало нити је кењало по улазу али из неког разлога свима је почело да смета. Елмур је избушио рупу кроз реп коња и провукао ланац да га нека рука не би једноставно у току ноћи или изјутра вратила на ђубриште. 

На квалитетном картону у боји вешто изрезаном, написао је “ сутеренски љубимац, не лајем, не уједам и не кењам “.

Коњче је тако испред врата одстојало скоро месец дана. Елмур је изненада и неочекивано упитао коњче да ли му је хладно? На ком језику је коњче одговорило сада је само претпоставка. Елмур је јасно чуо одговор. Унео га је у предсобље и мазио по гриви. Одложио је ланац и непоколебљиво уздахнуо. Узео је и наквасио крпу. Коњче је убрзо заблистало. Окице су му се напокон виделе а грива уредно очешљана. Из шпајза Елмур је некако дохватио шмирглу и енергичним покретима стару фарбу скинуо. 

Тог дана је просветлио тежиште проблема, шта да се ради ?
Да се ради. То је био једноставно, поражавајући одговор. 

Од тада је свакодневно радио. Коњче је на прозору почело да привлачи децу. Разбарушени Иван је први приметио коњче на Елмуровом прозору. То је било у уторак. У четвртак се испред коњчета скупила права дружина. Васја, Трсоје, Нестор, Иван и две девојчице Рајна и Ружа. Коњче је децу магнетски привукло. 

Елмур је коњчету обесио о врат корпицу са бомбонама тако да су деца могла да их дохвате. Стигла је на Елмурова врата нова делегација, овог пута са оптужбом да деца која се скупљају поред његовог прозора праве ларму, која постаје бука од које поштени и уморни грађани не могу да се одмарају. Делегација је захтевала да се узрок томе а то је коњче стави у подрум где му је у ствари место. Сутрадан је Елмур позвао децу код себе и изложио проблем са станарима зграде. Ситуација је била више него осетљива.

Елмуру је стигло и прво претеће писмо. Васја је предложио да се тим људима прво разбију прозори и да се после тога поново преговара. Елмур се изненадио тако смелим приступом. Разбарушени Иван само се смејао. Ружа је испитивала Елмурову собу а Рајна је оборила поглед и гледала испред себе. Нестор и Трсоје су се усредсредили на бомбоне.

Елмур је погледом обухватио сву децу и коњче.

Деловали су непобедиво и одлучно. Из њих је куљао природни оптимизам и животна лепота. Изговорене речи пуцкетале су у ваздуху као петарде у новогодишњој ноћи. Оптужба да они праве ларму и дреку када се скупе испред дрвеног коњића била је изговор и то је Елмур знао врло добро. Знао је исто тако да и такав изговор може да се оповргне и изјалови ако покажу склад и хорски наступ. Организовано певање се не може назвати лармом и непожељном буком. Извадио је из фиоке песму коју је написао пре осамнаест година. 

Деца су тежиште пажње пребацила на Елмурово читање песме.

***

Соко врли, соко први
невољу сваку зна да смрви
снагом лета, моћи заокрета
заустави дах света.

Крилом пише слова ;
На небу посве плавом.
И здраво нек је свима
Који другују са лавом.

Срце нека буде чигра
Која само пева...
У граду, пуном суза
И поцепаних ципела.

Језера се сјаје
Ко на тигању јаје...
И док баба на плочнику баје
Невешт љубавник се каје.

Све то соко са висине види
И брзином пуном
Удара у хриди.
Толико, волео је море.

Соко врли, соко први
невољу сваку зна да смрви
снагом лета, моћи заокрета
заустави дах света.

Песма је била пропраћена ванредном пажњом. Васја је први реаговао и упитао како песма може да им помогне у оваквој ситуацији ? Рајна га је оштро погледала и рекла да песма не треба да се разуме, већ да се осети и касније пева у себи. Трсоје је напућио усне и предложио да упитају коњче шта мисли о томе. Убрзо је кренула препирка и галама. Сви су имали нешто да кажу. Трсоје их је све изнервирао. Елмур је напунио кошарицу са бомбонама. Стао је између њих и благо уздигао руке. Ућутали су се. Недуго затим, пао је договор.

***

Поподне је претило да ће проћи досадно и скривено од догађаја. Неки су кусали трећу кашику домаће или инстант супе, када се зачула песма из дворишта.

Деца су стајала недалеко од Елмуровог прозора и певала. Иван је био окренут лицем према њима и дириговао. Песма је поподне досаде толико узбуркала, да су се поједине главе појавиле на прозорима. Деца су се усредсредила на песму и нису обратила пажњу на публику. Наставила су да певају звонко и сигурно. Долетела је са непознате стране и нека пара и мада бачена без симпатије већ са однегованим цинизмом некако се тај пад уклопио у песму и попут чинеле употпунио прелаз ка задњој строфи. Тајац је прекинуо искрен аплауз једне госпође са другог спрата. 

Она се на тренутак уз ову песму вратила у неко друго време када су се речи више чувале него изговарале. 

Деца су се поклонила и уз пригушен смех брзо ушла у улаз. Ту већ нису могла да издрже и улаз се затресао од њихових веселих повика, раздраганости и смеха. Елмур је широм отворио врата и деца су скоро трчећи и гурајући ушла код њега.

Сок их је чекао на столу и неке грицкалице неједнако распоређене по чинијама.

Шарена ноћ, улепљених руку

Калупи пуно помажу. 

Радно тесто за игру празнине и испуњености. Руке милују и теже сарадњи. Матерјал се опире на себи својствен начин. Борба за облик и представу свету. Какав ли облик свет жели и тражи данас ?

Извијено, кружно, еластично, дефинисано и динамично или чврсто, статично, набијено пластично без сазвежђа изнад и права на сагласје. Руке траже решење и постају снажне од пене покрета док славе матерјал са којим се боре. Нема компромиса али нема ни победника.

 Ушло се у шарену ноћ са улепљеним рукама и тешким удахом.

Очи тек рођене птице завапиле су рукама да је пусте да полети макар на полици. И руке су то хтеле али нису могле да је пусте – јер када остану саме могу да полуде. Луде и снажне руке су опасне када не раде и не стреме. Давиле су птицу, тањиле врат - гланцале крила и шириле кљун.

Пред зору се птица зацрвене и поврати. Није се ни родила а већ јој је све било одузето. 

Пројекат Поларна суза

У град су једнога дана некако баш око поднева из чудних неких комбија пустили неке људе да се помешају са грађанима града. У групи их је било по тројица а укупно је било седам група. И са оскудним знањем математике може се доћи до укупне суме пуштених у град, која је износила двадесет један. 

Сам број није био посебан али оно што је важно је да они нису знали једни за друге. Сваку тројку су сачињавала два лудака и један убица. Докази о њиховом стању били су познати неколицини. Град је одавно био покривен камерама и њихово кретање није било непознато. До јуче су били у специјалним установама а сада су слободни. Не мање и не више од оних који су већ били у граду. Убица из пред последње групе након два сата покушао је да се врати у затвор. Наравно, нису му дозволили рекавши да један део казне мора да проведе на слободи. За то време лудаци из његове групе отишли су до луна парка и поседали на турбо рингишпил. 

Уредно су платили карте. Прва група је села на клупу поред реке. Гледали су бродове и чак су им и махали. Понеко би им од поздравио. Пета група се одмах раздвојила. Лудаци су отишли до библиотеке а убица се упутио у непознатом правцу и није престајао да се креће. Трећа група се држала заједно до стадиона а онда су лудаци наставили без убице. Убица из треће групе је отишао право на терен. Раније је његов отац одржавао тај стадион и шишао траву. Хтео је да га изненади.

*** 
Оно што их је дефинитивно одушевило је да су се друга и четврта група спојиле и да се крећу ка центру града. У неку руку та сарадња је била спектакуларна. Чип контакта уграђен насумице по човеку у групи прошао је тест. 

Загрлили су се пред мониторима као некад давно када се ракета спустила на Марс. Пројекат познатији као “Поларна суза” ефектно се завршио.

Срећна и успешна

Стари грамофон је поправљен. 

Нашле су се и старе плоче. Више од тридесет пет година је прошло. За све је ово ново искуство. Многи од њих више нису били житељи града. То су сада други људи, једино што се одазивају на иста имена. Имена се једино не мењају а поготово надимци. Дошли су са свих страна света. Необичан је тај повратак. Сабирање успеха подједнако је тешко као и преживљавање падова и сумњи. То се управо догодило. Упоређивали су се туђи падови и властити успех. 

Тако је било лакше. 

Сви су ипак уживали у чињеници да се виде после толико година. Препричавање итекако познатих догађаја био је добар увод. Када је она ушла сви су се мало утишали. Осмотрили су је свако на свој начин.

Она је увек будила интерес. 

Задржала је у појави провокацију и шарм. Две крајности је складно држала у равнотежи и то је био рецепт њеног успеха. Неговала је амбицију са теријевском срчаношћу и невиношћу једне Пепељуге. Пословала је са крокодилском бруталношћу и није имала милости. Овде је дошла након посете једној скандинавској престоници. 

Била је срећна и успешна.

Гледала је љупко испред себе и смешила се. Одобравала је знатижељне погледе упућене ка њој. И сутра када оде из града, многи ће разговор започети њеним именом.

Последње стециште макарона

Ниједан кофер није довољно велики да стави све своје промашаје. 

Изгубљеност је постала навика и одбрана од свега. Надувавао је своју измореност на позицију стила. Истрошене мисли, преурањена напетост и вечни осећај жеђи пратио је његов дан. 

Ноћи није имао јер оне су поседовале њега. Био је предграђе човека. Мало ко је поседовао вољу да посети такво предграђе. Испразно мучење је његов живот. Није имао снаге за живот а ни вољу да га изгуби. Може се рећи да је постао баба неуређене мушкости. Раније би себи задао понеки освежавајући бол сада му није нидочега. Раније би барем пробао да схвати како је постао и шта га је довело до тога да постане баба. 

Затечено стање је стварно стање ако чињенице не говоре супротно. 

Њему је да би био комплетна баба требао прибор за хеклање или унуци а ништа од тога није поседовао. Уместо унука имао је унучиће које би редовно сасуо у грло а за игле никад није марио. Ето, ни ваљана баба не може да буде. Хранио се из замрзивача док се није покварио.

Неколико дана након тога почео је да ђубретари. 

Контејнери су били слични замрзивачу али би се барем прошетао до њих. Њихова предност садржала се у томе што нису могли да се покваре. Штета што нема јавних замрзивача. Понекад је ђубретарио у пиџами. Та пиџама је убрзо постала његово професионално одело. 

Контејнери су му обојили пиџаму у савремени астронаутички скафандер. И он је томе допринео стављајући на главу кесу која је била последње стециште макарона. У једном контејнеру нашао је тунел за путовање на друге галаксије. 

Није се више двоумио, спустио је кесу и кренуо као прва баба у космос. 

Спасоје

Човек који је прошао поред њега подсетио га је на Спасоја. Више фигуром него ликом и детаљем како држи руку уз тело.

На Спасоја је било лепо мислити. Ретко добар човек. Није умео да се љути, није гунђао и био је благ у опхођењу са свима. Нана од човека. Тачно, када би га упоређивао то би могао са наном као правом мером испољене благости и неизвештачености. Вешто је умео да слуша не прекидајући саговорника. Спасоје је живео сам и био је познат као сакупљач књига. Није имао телевизор а транзистор му се одавно покварио. Споменуо би понекад да треба тежити животу без жеља. Оне хране зло и добро донети неће. Након изреченог знао је да упорно ћути као да проверава дубину те истине о једноставном животу. Имао је књиге исписане на језицима света. 

“Правилник о дужностима кондуктера” на финском са почетка века био му је врло драг. У току недеље би бар једанпут држао фински кондуктерски правилник. Ипак, бисер у круни био је дневник немачког официра у окупираном граду. Рукопис о страдању победника. 

Било је ту разних чуда и свако ко би имао ту част да буде гост код Спасоја остајао би омађијан. Додуше, мало је таквих било а он је један од њих. Испустио је дубок уздах разочаран што човек који је прошао поред њега није Спасоје. 

Један је само Спасоје, на целоме свету. 

Разговор са утваром

Сањао је један датум и улицу. 

Младић и девојка су се држали за руке. Спуштали су се улицом лагано, припијајући се једно уз друго. Нису разговарали. Доста неспретно пожурио је испред њих, не би ли им видео лица. Готово се саплео након окрета. Лице девојке је било његово лице. Он је био она. Пар је безбрижно наставио да се спушта улицом. Застао је и прекрио лице рукама. Трен касније потрчао је за њима. Гурнуо је младића с леђа тако да се овај затетурао. 

„ Ти припадаш мени “ - урликнуо је. Осмехнула се и помиловала по образу. 

„ Утваре не припадају ником. Утваре постоје и пре људи. Ово је моје лице и одувек је било. Ти у ствари припадаш мени “ рекла је, насмешила се, окренула и отишла.

Сео је на плочник згрожен и изгубљен. Почео је да јеца и убрзо да плаче. Сломило се све у њему. Гушио га је оштар бол, космичких размера. Никог није било у близини да му помогне. Усправио је поглед ка небу. 

Да ни оно није само утвара одјекнуло је у његовој глави ? 

Небо је одговорило у виду кише. Пљусак се стуштио свом силином својих висина. Капи су се одбијале од плочника заглушујући сваки други звук. Његове сузе више нико није могао да види, мада су биле стварне. Стопиле су се са кишом у вечној пролазности. 

Одавде до повратка.

Исклесано и Сунцем окупано

Некада се кућа клесала а није зидала.

Клесати могу они који све друго одстране и онда само клешу. Ако се клеше за своју кућу, за своју породицу, за своју отаџбину клесање може да донесе радост. Нема ничег сувишног, клесачи упорно и истрајно раде, стопе се са делом и онда они буду мали а дело велико и сјајно. 

Ако се деси да у исклесаном и изграђеном преовладају ждероње и прдоње дело клесара почиње да се руни а сами клесари се ретко и слабо спомињу. На крају се чак и забораве. 

Врлина може да мења боје али мора да остане врлина јер другачије је наопако. Песак зато није за орање. Благост зато није за бајање. Дан није за спавање. Ноћ није за владање. Роса није за плакање. Тајна није за давање.

Руке клесара су имале то знање и вештину заборава да тег времена не убије вољу и онда усахне снага. 

Када нестане снага то је као ход по балеги. Зато су радили боси, смењивали се у највећој снази и дело није трпело.

Колико кошта пријатељствo ?

Они који су сазнали колико кошта пријатељство рекли су и јавно и приватно да пријатељство нема цену. 

Ако је и има онда то и није пријатељство. Речи зазвече у различито чудним смеровима док не дођу до прекретнице. Ту су прецизне, сурове и без права на повлачење. У стварности не мање стварној од ове цена пријатељства досеже реалне цифре. Цифре и пријатељство се мешају на такав начин да на крају остају само цифре. Пријатељство се некако утопи у цифре било из разлога што никада то није ни било, било из разлога што је пријатељство из овог а цифре из оног света. 

Тај сукоб брже оседи и натера младост да испари изнутра и кад се такви људи виде на улици тешко се и може замислити да су икада били млади.

 Запарложени, стекну навику уживања у самодовољности јер су убеђени да седе на седлу света. Чврсто држање узди их омамљује у мери без упоређења. На сва питања имају одговоре док држе узде и док јашу. 

Један од њих на питање колико кошта пријатељство, тачно утврди цену. Оно што је занимљиво што је за јединицу утврдио коња. Из те поделе настала су кљуса - пријатељства, пријатељство – ведра рага и пријатељство коњска кобасица. 

Он је некако, био склон овом последњем.