Као да су сами на целом свету.
Утонули су једно у друго. Престала је да плаче. У соби је наједном одјекнула тишина. Тишина је кожа времена. Неокупано време, безоблично клизи са њом.
Човек је само пето годишње доба.
Ниједна мисао,ниједна реч. Сломљени животом загрљени спознали су празнину немоћи. Топлота тела је нешто најпаметније што могу да дају једно другом. Нема покрета, стакласто зуре.
Душе се леде на овој тишини.
Планинари љубави не купују опрему. Они користе шта им је Бог дао.
Нема коментара:
Постави коментар