Пејзаж. Сликар детектив. Гледа воду. Рефлексија наноси бол. Линије, линије, узвикује душа. Ум плива по води праћака се. Тежиште пажње пребацује на небо. Тешко је пратити небо како год. Обала му се подсмева. Усек линија је такав да се опире његовој пажњи. Што више упија простор мање има одлучност. Пролази чамац. На тренутак је пожелео да се тамо нађе. Докучио би нијансе обале која га одбија. Недостаје права дистанца. Има погрешан прилаз. Све ово је у ствари непотребно. Греши и свесно се томе не опире. Бол. Спушта поглед надоле и види каменчиће и песак. Мења идеју и положај. Сео је и сада је све пуно лакше. Дубоко је уздахнуо да поврати дах. Узео је каменчић и нанишанио обалу. Сада више размишља попут стрелца а не сликара. Радо би ранио обалу да се лакше преда. Фокусира усек. Плаво је другачије плаво а зелено није зелено. Легао је и признао пораз. Обала је победник. Недостојно је зажмурео. Трен касније у слепилу визије спознаје савршену обалу. Хрли јој у сусрет. То је то. Има је. Додирује њене боје. У мраку сећања постаје сликар властитог ума. Једино могуће. Смеје се. Забацио је руку преко очију. Ветар је заголицао груди.
Нема коментара:
Постави коментар