Не могу да једем људе.
Како год погледам људско биће препознајем невољу, тескобу и неизречени вапај за помоћ. Ко коме може у оваквоме свету да помогне ? Људи знатно лакше једу људе него што им узврате позитивно на вапај и бол. Срца су отврдла као говна од мамута нађених у неком леднику на месту где су мамути доста радо кењали. Нека сила склона само бројевима као бићима недвосмислено суши срца која нешто касније постају налик на смрзнуто мамутско говно.
Кад не једу људе, људи готово редовно једу животиње. Дешава се понекад да се то ради истовремено. Навика и култ помножени са бројем чељусти дају управо овакву стварност.
Свињу која је прочитала Достојевског и Толкина, која рецитује Петрарку и решава шаховске проблеме мало ко би се усудио да закоље и на крају поједе уз кисели купус. Свиње јебе то што су неписмене и што се не понашају као људи свиње већ као обичне неписмене гроктаве свиње.
Писменост је неопходна да би се стекло право да се други једу и прождиру. Кад се постигне степен истребљења пређе се једноставно на другу врсту.
Шведски сто.
Нема коментара:
Постави коментар