16. октобар 2010.

Пут у Мравињак

Пут, кућа бескућника. 

Мравињак од града лежи доле. Нема циљ нити зна зашто је овде. Прогони себе. Исцрпљује се. Дубоко очекује чудо. Тако путује. Умор, једини друг. Нека сила не допушта да стане. Само пролази. Ово је велики град. Нема краја. Прешао је реку. Мравињак пулсира. Светлост извире као да је у Мравињаку заспало Сунце. Људи се крећу брѕином прикладном за бекство. Покрет близак суманутости. Нико никог у Мравињаку не гледа у очи. Крију их. Раније је сваког човека поред кога пролази хтео да види. Био је млађи. Волео је људску различитост. Код људи је то важна особина. Речи су исте, људи различити. Подне у Мравињаку нема краја. Три вечности стапају тренутак. Сваки део Мравињака усисава. Пролази кроз град као Светац. Нема ниједну жељу. Прогутао је и закопао урлик . Хода. Заборавио је своје ЈА. Он не постоји. Пут без циља помаже да заборави речи. Мучитељи. Наилази на затвор за животиње. У стара времена био је то ЗОО врт. У чему је разлика питао се? Мравињак мора да буде чист. 

Природа је ухапшена и осуђена. Доживотно. Судије безбрижно живе у Мравињаку. Неће их видети јер је то немогуће. Они су пресудили Богу. Избрисали су реч. 

 мравињак

Нема коментара:

Постави коментар