Лутам и пишем

Ветар је написао прва слова на Земљи. Први учитељ писмености. И поред тог доприноса он никада није добио име. 

Остао је безимен.

У реци времена имена су људима постала неопходна. Одувек је постојао страх од заборава и не спомињања. Имена су тако постала наследна и непроменљива.

Историје постају историја.

За детаљније информације обратите се Херодоту из Халикарнаса.

Вртлог

Када је схватио бит проблема живот је дубоко замакао. 

Дубоко су га потресли догађаји иза којих је стајала вечна људска похлепа. Похлепа без дна. Земља у којој су и живот и смрт подједнако бесмислени препуштена је похлепи.

Обиље глупости се надовезује на то као кашаљ пушача. Вртлог трагикомедије и кича. Спољна форма пара-квазикомне-трагедије је убиство смисла у свакој временској пројекцији.

- Бесмислено је све осим бесмисла !

Друштво паралелно похлепних постаје друштво очајника.
Кретање очајника постаје кривина похлепе. Када очајници сазру у маси радосно прихвате јастук историје и родослов заборава.

Поглед ка реци открио је искричаву светлост која се насумице јављала и губила. Пробао је да погоди ритмику али је тај задатак био претежак за око. Спустио је поглед и низ лице се од котрља суза. Дуго је клизила. 

Осетио је стид не зато што плаче већ што је изнедрио сузу смисла.

Сузе су последње уточиште смисла

Хода и плаче.
Чује звона
Види,
Цркву на води.
Нема снаге
Бесконачно бурно.
Руке хладне.
Облак бледи
Велико плаво.
Промиче
Бескрај
Остаје
Бесмисао.
Човек
Блато Вришти
Од Похлепе стење
Нема краја
Бунилу.
Где је
Дечак Осмех
Који Поклања
Море ?
Обале
Прерушена
Плутајућа
Гробља
Бесмисла
Похлепе.
На
Жалу
Њега
Нема.
Нема.
***
Светлост
У Нама.
Живот Брод
Сам је
Морнар.
Љубав
Спруд или
Сплав.
Сазнај.

Умивање

Директни разговори су непристојни. Реч уљудна суво пуцкета голицајући ушне длаке. 

Чује разговор у ходнику улаза. Улаз је место изгубљених речи. Циганке дошле да оперу улаз и степениште. Немају топлу воду. Проблем. Станари ретко отварају врата. Млада Циганка села на степениште и пуши. Друга старија звони али нико јој не отвара.

Отвара врата и гледа их. Оне ни да трепну. Схвата да оне из неког разлога не могу да изразе збуњеност. Као да су очекивале да изађе. У неку руку он је тај који постаје "збуњен".

Тренутак неизвесности који је потрајао најавио је његово извињење. Извинио се невешто и беспотребно. Хтео је још нешто да каже али га је у тој глупости спречила старија Циганка тако што је пружила кофу. Спонтано се захвалио и испољио кретенизам.

Напунио је кофу врелом водом и спустио пред њих. Стекао је утисак да су у њему препознале идиота.

Млађа је натопила крпе и почела да риба. Старија је изашла из улаза. Вратила се са поштаром. Није смео да дозволи да га види. Тотално неочекивано из стана је изашао комшија. Улаз је постао тесан. Нагло се померио и срушио кофу. Комшија је опсовао. Поштар се померио и попео на степеник. Циганке су укрстиле погледе.

Овог пута млађа Циганка му је дала кофу.
Захвалио се и отишао да наточи. 

Пртина

Узели су од њега све што су хтели. 

Остао је дупло усамљен. У земљи напуштене среће и упишане наде прави пријатељи могу да буду искључиво лудаци.

Путовање са лудацима нема одредиште.

Таленат за скупљање лудака открио је ненамерно без икакве жеље да се то догоди. То је касније постао хоби, затим страст и на крају визија. Истине ради лудаци су се појављивали намагнетисани и радосни за дружење. Било их је свуда, само су навирали. Искрено био је затечен и збуњен таквом ситуацијом.

Било је и оних који су на силу хтели да полуде. Они су отежавали иовако тешку ситуацију. Њима није могао да верује. На њих је гледао подозриво испуњен дубоком сумњом.

Неко је тог дана решио да баца бомбе. Рушили су град. Седео је са својим лудацима на пољани и јео кобасице. Паделе су бомбе, мрачило се небо из земље су побегле боје и она је остала сува и црна.

Један лудак накострешен и црн тражио је још лука. Ставио је у његов тањир кобасицу и прстом показао да ћути док падају бомбе.

- Не прича се док падају бомбе, него се једе и ћути.

Други лудак је тражио пиво.

Њему је дао дигитрон и он је почео да рачуна. Више није ништа тражио.
Авиони се разлетели, бомбе грувају. Гледа своје лудаке на пољани, мило му је што једу кобасице и скромно ћуте. Нека само једу и јачају. Кад дође час биће непобедиви.

Сите лудаке још нико није победио.

Пиксла тражи Микија

Надимак је као белег. Када ти утисну надимак обично то буде доживотно. Белег уме да избледи док надимак постане јачи од имена истим тим временом.

Сви су га у "крају" звали "Пиксла".

Неки су га затим унапредили у "Пики". Њему лично било је свеједно. Волео је свој крај и ретко се кретао ван њега. Имао је своја тајна места. Екипа се обично скупљала на углу. Пиксла је долазио први.

Био је уторак.

Мики се није појавио. Знали су да нешто није у реду. Мики је увек био ту. Већали су шта да раде. Јако су се везали за Микија. Мики је био шкотски теријер кога је газда изгубио или напустио.

Расни пси без газде нису необична појава у овом граду.
У овом граду више нема необичних појава.

Окренули су круг по "крају" али потера за Микијем била је без резултата. Мики је нестао.

- Ваљда није прегажен.
- Не дај Боже !
- Не, Мики је је капирао саобраћај.
- Ко зна шта се догодило ?

Док су они расправљали Пиксла је у оближњој радњи купио пет пива. Питао је продавачицу за Микија. Микијева судбина њу није занимала. Одмахнула је главом и пружила кусур.

Одјекнули су гласови.

- За Микија...!
- За Микија где год да је !
- За Микија !!!