Последње стециште макарона

Ниједан кофер није довољно велики да стави све своје промашаје. 

Изгубљеност је постала навика и одбрана од свега. Надувавао је своју измореност на позицију стила. Истрошене мисли, преурањена напетост и вечни осећај жеђи пратио је његов дан. 

Ноћи није имао јер оне су поседовале њега. Био је предграђе човека. Мало ко је поседовао вољу да посети такво предграђе. Испразно мучење је његов живот. Није имао снаге за живот а ни вољу да га изгуби. Може се рећи да је постао баба неуређене мушкости. Раније би себи задао понеки освежавајући бол сада му није нидочега. Раније би барем пробао да схвати како је постао и шта га је довело до тога да постане баба. 

Затечено стање је стварно стање ако чињенице не говоре супротно. 

Њему је да би био комплетна баба требао прибор за хеклање или унуци а ништа од тога није поседовао. Уместо унука имао је унучиће које би редовно сасуо у грло а за игле никад није марио. Ето, ни ваљана баба не може да буде. Хранио се из замрзивача док се није покварио.

Неколико дана након тога почео је да ђубретари. 

Контејнери су били слични замрзивачу али би се барем прошетао до њих. Њихова предност садржала се у томе што нису могли да се покваре. Штета што нема јавних замрзивача. Понекад је ђубретарио у пиџами. Та пиџама је убрзо постала његово професионално одело. 

Контејнери су му обојили пиџаму у савремени астронаутички скафандер. И он је томе допринео стављајући на главу кесу која је била последње стециште макарона. У једном контејнеру нашао је тунел за путовање на друге галаксије. 

Није се више двоумио, спустио је кесу и кренуо као прва баба у космос. 

Спасоје

Човек који је прошао поред њега подсетио га је на Спасоја. Више фигуром него ликом и детаљем како држи руку уз тело.

На Спасоја је било лепо мислити. Ретко добар човек. Није умео да се љути, није гунђао и био је благ у опхођењу са свима. Нана од човека. Тачно, када би га упоређивао то би могао са наном као правом мером испољене благости и неизвештачености. Вешто је умео да слуша не прекидајући саговорника. Спасоје је живео сам и био је познат као сакупљач књига. Није имао телевизор а транзистор му се одавно покварио. Споменуо би понекад да треба тежити животу без жеља. Оне хране зло и добро донети неће. Након изреченог знао је да упорно ћути као да проверава дубину те истине о једноставном животу. Имао је књиге исписане на језицима света. 

“Правилник о дужностима кондуктера” на финском са почетка века био му је врло драг. У току недеље би бар једанпут држао фински кондуктерски правилник. Ипак, бисер у круни био је дневник немачког официра у окупираном граду. Рукопис о страдању победника. 

Било је ту разних чуда и свако ко би имао ту част да буде гост код Спасоја остајао би омађијан. Додуше, мало је таквих било а он је један од њих. Испустио је дубок уздах разочаран што човек који је прошао поред њега није Спасоје. 

Један је само Спасоје, на целоме свету. 

Разговор са утваром

Сањао је један датум и улицу. 

Младић и девојка су се држали за руке. Спуштали су се улицом лагано, припијајући се једно уз друго. Нису разговарали. Доста неспретно пожурио је испред њих, не би ли им видео лица. Готово се саплео након окрета. Лице девојке је било његово лице. Он је био она. Пар је безбрижно наставио да се спушта улицом. Застао је и прекрио лице рукама. Трен касније потрчао је за њима. Гурнуо је младића с леђа тако да се овај затетурао. 

„ Ти припадаш мени “ - урликнуо је. Осмехнула се и помиловала по образу. 

„ Утваре не припадају ником. Утваре постоје и пре људи. Ово је моје лице и одувек је било. Ти у ствари припадаш мени “ рекла је, насмешила се, окренула и отишла.

Сео је на плочник згрожен и изгубљен. Почео је да јеца и убрзо да плаче. Сломило се све у њему. Гушио га је оштар бол, космичких размера. Никог није било у близини да му помогне. Усправио је поглед ка небу. 

Да ни оно није само утвара одјекнуло је у његовој глави ? 

Небо је одговорило у виду кише. Пљусак се стуштио свом силином својих висина. Капи су се одбијале од плочника заглушујући сваки други звук. Његове сузе више нико није могао да види, мада су биле стварне. Стопиле су се са кишом у вечној пролазности. 

Одавде до повратка.

Исклесано и Сунцем окупано

Некада се кућа клесала а није зидала.

Клесати могу они који све друго одстране и онда само клешу. Ако се клеше за своју кућу, за своју породицу, за своју отаџбину клесање може да донесе радост. Нема ничег сувишног, клесачи упорно и истрајно раде, стопе се са делом и онда они буду мали а дело велико и сјајно. 

Ако се деси да у исклесаном и изграђеном преовладају ждероње и прдоње дело клесара почиње да се руни а сами клесари се ретко и слабо спомињу. На крају се чак и забораве. 

Врлина може да мења боје али мора да остане врлина јер другачије је наопако. Песак зато није за орање. Благост зато није за бајање. Дан није за спавање. Ноћ није за владање. Роса није за плакање. Тајна није за давање.

Руке клесара су имале то знање и вештину заборава да тег времена не убије вољу и онда усахне снага. 

Када нестане снага то је као ход по балеги. Зато су радили боси, смењивали се у највећој снази и дело није трпело.

Колико кошта пријатељствo ?

Они који су сазнали колико кошта пријатељство рекли су и јавно и приватно да пријатељство нема цену. 

Ако је и има онда то и није пријатељство. Речи зазвече у различито чудним смеровима док не дођу до прекретнице. Ту су прецизне, сурове и без права на повлачење. У стварности не мање стварној од ове цена пријатељства досеже реалне цифре. Цифре и пријатељство се мешају на такав начин да на крају остају само цифре. Пријатељство се некако утопи у цифре било из разлога што никада то није ни било, било из разлога што је пријатељство из овог а цифре из оног света. 

Тај сукоб брже оседи и натера младост да испари изнутра и кад се такви људи виде на улици тешко се и може замислити да су икада били млади.

 Запарложени, стекну навику уживања у самодовољности јер су убеђени да седе на седлу света. Чврсто држање узди их омамљује у мери без упоређења. На сва питања имају одговоре док држе узде и док јашу. 

Један од њих на питање колико кошта пријатељство, тачно утврди цену. Оно што је занимљиво што је за јединицу утврдио коња. Из те поделе настала су кљуса - пријатељства, пријатељство – ведра рага и пријатељство коњска кобасица. 

Он је некако, био склон овом последњем.