Венчаница без младе I

Искреност некад није пожељна, некад  је неопходна.

Стварање је мукотрпан и неизвестан процес. Не постоји рецепт, метод нити догма колико год одисали „непогрешивошћу“  који би указали на пут стваралачког савршенства. Писање је авантура. Ход по месечини.  Нема гравитације већ напротив удаљавањем се приближавамо циљу који није дефинисан већ се његово постојање наслућује. Нестално, неодређено аритмично понирање интуитивне олује челичи небулозну запремину књижевне ковачнице. Речи једноставно одјекују у потрази за смислом написаног. То је у ствари прави рат. Свака реч се бори за себе. Писац је полигон прастаре битке која нема сукобљене војске већ духове немоћне за смрт. Писци су добровољни, квалификовани лудаци  неистраженог. 

Велика памет слаб је помоћник на мапи белог. У моменту пре стварања сликар и писац имају исту полазну тачку.  Њихова пажња застаје  утапајући се у белом. Двострука експлозија неразумљиво неодређене променљивости ствара предпоставке нове уметничке путање. Изукрштано хоризонтом белог и непредвидљивог утицаја отискује се у реални бег мењајући стварност бежећи од исте. Ту су врата парадокса који у ствари то није. То су само врата. Чак можда нису ни врата већ само брава. 

Вредносни систем подразумева да неке вредности већ постоје. Проблем који отвара права питања је шта ако нема вредности, односно ако су оне искључиво вештачке и силом прилика наметнуте.  На основу којих критеријума доносимо суд о квалитету једног уметничког дела ? Ако нас убеде да оно што нам се искрено не допада припада самом врху уметничке креације приморани смо да верујемо туђој памети немогавши да се служимо истом.