Заспао сам хоризонтално. Поређао сам страх на полице. Свака књига, једна победа над страхом. Полице су брзо биле попуњене. Тада ми је неко опалио шамар. Хоризонталан шамар. Нисам се уплашио. Дојурио сам до полице и узео књигу. Нисам је ни отворио када је уследио ударац у стомак. Поново до полице и нова књига. Читам напокон и нико ме не удара. Помислих шта ми вреди што знам да читам књиге када ме стално бију. Мир није трајао дуго. Ударци су почели да пљуште свуда. Почео сам да за помажем и кукам. Успорили су због умора. Претварао сам се у безобличну крваву пузавицу. Пут до полице сада је крајње неизвестан. Газили су ми прсте и шутирали у бок. Недокучивим делом себе насмејао сам се и то их је разјарило. Моја мисао да је сјајна чињеница што нисам пијаниста и нека ми онда слободно газе прсте и шаке била је моја последња храброст. Тада је ушла нова свежа екипа батинаша. Тако су тукли да нисам стигао ни да мислим. Један од њих у силном заносу закачио је полицу и она се зањихала и пала. Књиге су спасоносно пале на мене. Ударци су изгубили оштрину. Некако, књиге су ми постале грудобран. Испред мене се отвори књига са сликом крста. Пружио сам руку да узмем књигу утехе и наде кад ме груба ципела шчепа. Више ме није газила већ врхом своје оштрине прибијала за подлогу. Пропадао сам и више ме нигде није било.
Нема коментара:
Постави коментар