Мрак. Пригушен глас. Нема чак ни свеће. Прича, готово шапуће. Време се осушило, протиче без значаја. Тмина је саучесник ове чудне исповести. Без ње глас не би имао ту тајанственост. Исповест је болна. Нема јој краја. Вртешка ума и понор душе. Речи пливају у густој тмини. Она их упија као море кишу. Тами је све то познато. Плач. Зрела немоћ. Проклето, копљем зашивено. Пролазност заби ексер у све. У зору у тихо вече у све. Човек је само плен. Магле равнодушно стигле.
Човек је само сен.
Коло заиграле виле. У гори попуца лед.
Нема коментара:
Постави коментар