Сузе су отицање душе. Када усахну сузе и душа увене. Људи без суза умеју да не верују. Своје срце ставе у банку и равнодушно владају уз помоћ камате. Коњушари се вежу за коња и воле га и кад изгуби. Други могу да псују и пљују, а они га тимаре и теше. Има изузетака. Коњушар до тада непобедивог Вермахта у “котлу” Стаљинграда добио је наређење да убије коња. Тај “заробљени” руски коњ био је његов једини пријатељ. Сада мора да га убије. Страшно је да непобедива војска сада зависи од смрти коња. Када би могао, мењао би се са коњем. Нека коњ буде војник Вермахта а он само коњ и нека га убију и поједу ако морају. Топле коњске очи су утрле пут његовим сузама. Причао је свом пријатељу о својој породици. Прислонио је своју главу на његову. Даривао му је сузе и причао...и причао. Коњ је слабо познавао немачки али је негде дубоко у тмини свог коњског срца знао да младом Немцу треба помоћ. Пуцањ је оборио коња. Млади Немац је извршио наређење.
Нема коментара:
Постави коментар