Пре и после

Без тебе не могу да идем никуд. 

Улазница за цео свет и још мало преко тога си ми ти. Свет се мимоилази са животом а ти си живот мој. Када отворим очи видим тебе и почиње живот мој. Звукове светлост и боје не чујем и не видим када ниси ту.

Окретање планета само ми је нејасно сећање на јуче. 

Вртешка морског мрешкања и тегоба корњаче. Уживати и у плими и бити без страха од осеке могу само са тобом. Трчати са ветром без магије циља, ослонити се на покрет могу само са тобом. Јачаш ми рамена јер су непријатељи јаки и има их свуда. Смета им дружење са тобом. Они те не воле али им смета што ми дајеш снагу да их згромим повремено. 

Са тобом дрво самоће, не хвата ме у своју хладовину. 

За глад и за жеђ не знам када је срце насмејано од твоје шале. Кише и олује сперу сваку досаду. Мир буди зрење и зид није граница. Песма искаче из сеновите стазе и бриге су на другом месту. Воља путује венама и глас је громак и стамен. 

Када се усправе ти гласови славе. Када славе онда су непобедиви. 

Буди увек ту и слажи нас када ниси.

То није случајно

Некада давно једна љубав нашла је свој заборав. 

Све друге љубави биле су рањене тим заборавом. Тако се створило ушће легенде. 

Ништа коначно, нити опипљиво. Трагајући за мотивом открива се једноставност догађаја у које су уплетени јунаци легенде на такав начин да они престају то да буду а јунак постаје сама легенда. Ехо легенде се усмерава на точак усуда и указује на непостојаност провере. Дубоко ако одјекне срце и покаже наклоност за легенду даје јој дах животног трајања да буди и успављује истовремено. 

Саму љубав су измислили они који су изгубили своје легенде. То је био једини начин да опстану и тако створе нове, да круже орбитом свеколике изгубљености намера и тајни поражене човекове природе. 

То није случајно макар и недоступно у мери радозналости. 

Сва математика памети тако кристалише авантуру површине умрежених судбина и трајања нетакнувши орбиту легенди и њен усамљен ход. У преклапању стихија великих последица губитак легенди раван је стварању земљотреса. Рађање нових, недовољно блиставих легенди може покренути вулкане. 

И само Сунце почело је као легенда а сада живи као звезда.

Једино се легенде могу мерити са звездама. Даљине су оно што их вечно спаја.

Тестамент

Књиге су проглашене мртвим.

Читаоци се буне, праве демонстрације, ништа не помаже .
Убице књиге нису ухваћене. Слаба вајда од форензичара. Тестамент књига записан је у срцима људи. У њему је само једна реченица :

             „Читајте нас и заборавите“

Лелек над књигама не престаје.

Људи би радо сахранили смрт али се она отима. Смрт књиге је феномен попут гашења звезде.

Мртве књиге инспиришу мртве душе.

Књиге и душе не могу да се сахране колико год да су мртве.

Неприлагођено мртве тек тада почињу живот упркос школованим и никад боље обученим убицама. 


Тако мртве сунчају се у собама света.

Чисто Р

Рибњак поред пута. 

Искошена табла обавештава да се ту може добити свежа риба. Тренутно нема муштерија. Домаћин рибњака седи у хладовини и лагано испија шприцер у борби против врућине којој краја нема. 

Добро се осећа овако мало припит и заштићен дебелом хладовином. Ово му је трећа година како обавља овај посао и никада није било овако вруће и тешко. Сваки покрет изазива напор. 

Тело му намеће закључак да сваки рад убија. Осмишљени рад убија осмишљено. 

Сада има воље само да седи, да пије и слуша дозивање зрикаваца. Накривио је главу и пробао да дрема али безуспешно. Испио је шприцер и одложио чашу. Прекрстио је ноге и промешкољио. 

Можда је време да намести себи мрежу. Она је сигурно удобнија од трскане фотеље. 

Газди се то можда не би свидело али је сигуран да му он то не би директно пребацио. 

Газда је био симпатичан човек и није умео да изговори чисто р. Почео је слатко да се смеје сетивши се да газда рибњака не уме а неће ни касније умети да каже “риба риби гризе реп “. Смех га је натерао да учини покрет и већ следећи трен он је устао.

Није престајао да се смеје правећи себи шприцер.

Нису га ухватили

Лукави раздељак одавао је способност прилагођавања свакој промени.

Неизвештачено полтронство и грбава навика неутешне мизерије су оружја која је максимално користио. Већина се гадила опхођења са њим али му готово нико није одбио оно што је он тражио. Упорност са којом је градио свој наступ била је налик глумачкој болести. 

Његова величина је пробе претварала у наступ са таквим разрађеним шаблоном да између њих и није било разлике. Успео је са годинама да буде све мањи, а снисходљивост и позу довео је до перфекције. 

Могао је да предаје у школи просјака или дипломата али га нико није ангажовао.

Толико је контролисао своје понашање да му је тај напор постао природан. Наравно, није био ожењен јер би пре или касније морао да је убије . Имао је и за то решење али је оно толико одвратно да се и не спомиње. 

Вече је почело да упија град и он се упутио на станицу. Нигде није путовао нити је намеравао. Станица је била циљно место. 

Перони, његова позорница.. Ту, на том месту сусретао се са животом других на начин како је он желео. 

Они су путовали он је џепарио и то савршено. 
До сада га нису ухватили.