Нису га ухватили

Лукави раздељак одавао је способност прилагођавања свакој промени.

Неизвештачено полтронство и грбава навика неутешне мизерије су оружја која је максимално користио. Већина се гадила опхођења са њим али му готово нико није одбио оно што је он тражио. Упорност са којом је градио свој наступ била је налик глумачкој болести. 

Његова величина је пробе претварала у наступ са таквим разрађеним шаблоном да између њих и није било разлике. Успео је са годинама да буде све мањи, а снисходљивост и позу довео је до перфекције. 

Могао је да предаје у школи просјака или дипломата али га нико није ангажовао.

Толико је контролисао своје понашање да му је тај напор постао природан. Наравно, није био ожењен јер би пре или касније морао да је убије . Имао је и за то решење али је оно толико одвратно да се и не спомиње. 

Вече је почело да упија град и он се упутио на станицу. Нигде није путовао нити је намеравао. Станица је била циљно место. 

Перони, његова позорница.. Ту, на том месту сусретао се са животом других на начин како је он желео. 

Они су путовали он је џепарио и то савршено. 
До сада га нису ухватили.