Врео дан. На пијаци људи гмижу са кесама.
Кесе доминирају.Купити, понети, однети, донети. Сељаке је сустигао и престигао умор али знају да чекају. Бабе се сагињу враћају кусур, прскају поврће и преврћу кецеље. Госпође стисну и питају пошто ако не виде цену из непознатих разлога.
Тако цео дан, време се угиба а такво место зову пијаца.
Порекло речи пијац наводи на италијанску реч piazza која означава трг, широку улицу и тржиште.
Ширина пијаце наводи и на значај исте.
Ишпартао је пијацу и уздуж и попреко.Чак је погледао и једну шаховску партију тамо на меденој тезги.
Натегао је свој ранац и упутио се кући. Ипак парк испод пијаце донео му је тако потребан предах од људи, пара, умора и беде свакојаких глупости. Угледао је слободну клупу која је једним својим делом умакла Сунцу. Није имао дилеме да је то клупа на коју треба да спусти ранац и своју маленкост.
Није стигао ни да удахне, ка клупи се упутио један стар човек одрпане одеће али крепак и вољан за разговор. Хтео не хтео дијалог је започет.
- Имате с слободну клупу преко пута.
- Хоћу баш овде да седнем.
Померио је ранац и омогућио незваном посетиоцу да седне.
- Нема више људи, покварио се народ.
- Нема више народа па су и људи нестали;узвратио је.
- Први си који хоће да разговара. Сви беже.
- У граду нико нема времена осим за себе.
- Мени је 95.
Чича је то рекао и слатко се насмејао. Подсмевао се својим годинама и славио их истовремено. Причао је о Богу, о комунистима о Милошевићу о политици века и све то је зачинио осмехом као једином одбраном од болесног доба које је прошло.
Без сумње чича је био уникат.
Слушао је његово предање и гледао руке како одважно помажу речи. Сетио се старе форе из школе која гласи "ко преживи прича ће ". Управо је присуствовао том феномену. Није хтео да га прекида. Поглед му се зауставио на његовим ципелама које су толико пропале да се видело белило стопала.
Очигледно да нико о њему није водио рачуна и да је он тумарао дуго.
Квалитет друштва се процењује према односу на децу и старе. Прастаре нико и не помиње. Непристојно је и помислити да неко данас памти како је град изгледао након априлског бомбардовања када су се на исти град обрушили деценију и по раније.
Како год окренеш као да бомбардују по рецепту !
Овај чича их је победио. Он памти јер је преживео а ко преживи он прича.
Заћутао је, прислонио се на наслон клупе и тихо упитао.
- Сећаш ли се 41" ?
Није могао да му одговори. Устао је извадио из ранца кутију јагода коју је понео деци и пружио му.
Онај ко победи век заслужио је јагоде на дар.
Кесе доминирају.Купити, понети, однети, донети. Сељаке је сустигао и престигао умор али знају да чекају. Бабе се сагињу враћају кусур, прскају поврће и преврћу кецеље. Госпође стисну и питају пошто ако не виде цену из непознатих разлога.
Тако цео дан, време се угиба а такво место зову пијаца.
Порекло речи пијац наводи на италијанску реч piazza која означава трг, широку улицу и тржиште.
Ширина пијаце наводи и на значај исте.
Ишпартао је пијацу и уздуж и попреко.Чак је погледао и једну шаховску партију тамо на меденој тезги.
Натегао је свој ранац и упутио се кући. Ипак парк испод пијаце донео му је тако потребан предах од људи, пара, умора и беде свакојаких глупости. Угледао је слободну клупу која је једним својим делом умакла Сунцу. Није имао дилеме да је то клупа на коју треба да спусти ранац и своју маленкост.
Није стигао ни да удахне, ка клупи се упутио један стар човек одрпане одеће али крепак и вољан за разговор. Хтео не хтео дијалог је започет.
- Имате с слободну клупу преко пута.
- Хоћу баш овде да седнем.
Померио је ранац и омогућио незваном посетиоцу да седне.
- Нема више људи, покварио се народ.
- Нема више народа па су и људи нестали;узвратио је.
- Први си који хоће да разговара. Сви беже.
- У граду нико нема времена осим за себе.
- Мени је 95.
Чича је то рекао и слатко се насмејао. Подсмевао се својим годинама и славио их истовремено. Причао је о Богу, о комунистима о Милошевићу о политици века и све то је зачинио осмехом као једином одбраном од болесног доба које је прошло.
Без сумње чича је био уникат.
Слушао је његово предање и гледао руке како одважно помажу речи. Сетио се старе форе из школе која гласи "ко преживи прича ће ". Управо је присуствовао том феномену. Није хтео да га прекида. Поглед му се зауставио на његовим ципелама које су толико пропале да се видело белило стопала.
Очигледно да нико о њему није водио рачуна и да је он тумарао дуго.
Квалитет друштва се процењује према односу на децу и старе. Прастаре нико и не помиње. Непристојно је и помислити да неко данас памти како је град изгледао након априлског бомбардовања када су се на исти град обрушили деценију и по раније.
Како год окренеш као да бомбардују по рецепту !
Овај чича их је победио. Он памти јер је преживео а ко преживи он прича.
Заћутао је, прислонио се на наслон клупе и тихо упитао.
- Сећаш ли се 41" ?
Није могао да му одговори. Устао је извадио из ранца кутију јагода коју је понео деци и пружио му.
Онај ко победи век заслужио је јагоде на дар.
Нема коментара:
Постави коментар