Узели су од њега све што су хтели.
Остао је дупло усамљен. У земљи напуштене среће и упишане наде прави пријатељи могу да буду искључиво лудаци.
Путовање са лудацима нема одредиште.
Таленат за скупљање лудака открио је ненамерно без икакве жеље да се то догоди. То је касније постао хоби, затим страст и на крају визија. Истине ради лудаци су се појављивали намагнетисани и радосни за дружење. Било их је свуда, само су навирали. Искрено био је затечен и збуњен таквом ситуацијом.
Било је и оних који су на силу хтели да полуде. Они су отежавали иовако тешку ситуацију. Њима није могао да верује. На њих је гледао подозриво испуњен дубоком сумњом.
Неко је тог дана решио да баца бомбе. Рушили су град. Седео је са својим лудацима на пољани и јео кобасице. Паделе су бомбе, мрачило се небо из земље су побегле боје и она је остала сува и црна.
Један лудак накострешен и црн тражио је још лука. Ставио је у његов тањир кобасицу и прстом показао да ћути док падају бомбе.
- Не прича се док падају бомбе, него се једе и ћути.
Други лудак је тражио пиво.
Њему је дао дигитрон и он је почео да рачуна. Више није ништа тражио.
Авиони се разлетели, бомбе грувају. Гледа своје лудаке на пољани, мило му је што једу кобасице и скромно ћуте. Нека само једу и јачају. Кад дође час биће непобедиви.
Сите лудаке још нико није победио.
Надимак је као белег. Када ти утисну надимак обично то буде доживотно. Белег уме да избледи док надимак постане јачи од имена истим тим временом.
Сви су га у "крају" звали "Пиксла".
Неки су га затим унапредили у "Пики". Њему лично било је свеједно. Волео је свој крај и ретко се кретао ван њега. Имао је своја тајна места. Екипа се обично скупљала на углу. Пиксла је долазио први.
Био је уторак.
Мики се није појавио. Знали су да нешто није у реду. Мики је увек био ту. Већали су шта да раде. Јако су се везали за Микија. Мики је био шкотски теријер кога је газда изгубио или напустио.
Расни пси без газде нису необична појава у овом граду.
У овом граду више нема необичних појава.
Окренули су круг по "крају" али потера за Микијем била је без резултата. Мики је нестао.
- Ваљда није прегажен.
- Не дај Боже !
- Не, Мики је је капирао саобраћај.
- Ко зна шта се догодило ?
Док су они расправљали Пиксла је у оближњој радњи купио пет пива. Питао је продавачицу за Микија. Микијева судбина њу није занимала. Одмахнула је главом и пружила кусур.
Одјекнули су гласови.
- За Микија...!
- За Микија где год да је !
- За Микија !!!
Ушетала се и погледи су експлодирали.
Све на њој било је пожељно.Теткица која је носила кофу воде морала је да застане и блене. Наставник техничког који се ту затекао спустио је наочари да је боље види. Једино су деца трчкарала и за њих је она била под једнако важна као и дебела теткица са кофом.
Њена појава постала је догађај.
Директор није био изненађен. Очекивао је њен долазак. Када је ушла у његову канцеларију схватио је одмах да та школа није имала тако добру рибу. Није обратио пажњу на њену причу. Кратко је рекао:
- Примљени сте.
У неко друго време било је важно знање, скромност, посвећеност и љубав.
Данас се свело на новац и секс. Добро је што прваци нису оптерећени сексом. Школа је у ствари припадала женама. Једини мушкарци уз њега били су наставник техничког и вероучитељ.
Тешко је владати женама.
Страшно се истрошио свих ових година покушавајући нешто...мада ни њему није јасно тачно шта. Жене су га исцрпле ментално а неке и физички. Није му било лако. Бити директор велика је одговорност.
Дошао је тренутак слатке освете. Женама се најбоље свете жене. Њихова осветничка машта нема границе. У то се уверио толико пута. Ова данас је права бомба.
Изашао је из канцеларије са осмехом. Био је задовољан.
Купио је мир барем месец дана.
"Дуго се кувало.
Како то иначе бива у суноврату опчињености стихијом логика испари и преостану злочини. Када се исиса време из епохе остају само догађаји. Вечности је најближе колоритно људско лудило. Једино је оно увек присутно и активно јер човек шта год да створи и шта год да уради остаје проклет.
***
Привид разума и повремене памети најбоља је мимикрија колоритног људског лудила које нема премца на планети. Нико није луђи од човека. Ниједно створење нема тај капацитет да угрози такву репутацију човека.
Са тим закључком проблем постаје тежи а сложеност већа. Човек нема конкуренцију. Међусобна конкуренција је исконструисана и лажна. Проклетство и лудост нису добитне комбинације за будућност. Неко је хтео да превлада човека и убрзо је планета постала кланица. У тој борби нема победника јер је немогућ....."
***
Могао је да чита даље али дремеж је био јачи. Тај текст је врло стар и тешко га је читати у рукопису. Мастило се временом разлило а папир постао блед и провидан на неким местима. Неки листови су били спојени и морао је вешто да их одвоји да их не би поцепао. Све те радње су убрзале тегобу умора.
Дремеж је спасоносна лука.
Поглед је застао на рукопису. Изгледао је старински и безазлен.
Овакав свет је одавно завредео да пропадне била је његова последња мисао пред сан.
Небо је позвало пролеће.
Пролеће је добар гост. Замах живота. Улице оживе. Боје истисну сивило.Нема тешких капута и јакни. Удах је слободан а корак лак.
Синоћ није опрала косу, мрзело је. Вечерас треба да се види са Миланом. Напокон какав диван дан. Широм је отворила прозор. Комшиница шета бебу. Махнуле су једна другој.
Милан и она су заједно већ другу годину. Њихов однос почео је врло неспретно. Милан је почео да се забавља са њеном млађом сестром. Излазили су заједно и дружили се. Било им је лепо. Тог лета њена млађа сестра је са својим атлетским клубом отпутовала на море на припреме. Три дана након тога Милан је признао да је заљубљен у њу. То је био шок.
Иде да опере косу.
***
Ана одавно има новог младића.
Никада неће заборавити њене речи да јој је поклонила Милана. Те вечери су се загрлиле и плакале заједно. Помешале су сузе. Измрсиле су косе и дуго лежале. Јутро их је тако дочекало. Биле су поносне што ништа није могло да помути сестринску љубав. Након тог догађаја међусобна приврженост била је још јача и искренија.
Милан се изборио са својом збуњеношћу.
Пустила је музику и укључила фен. Сама себи се насмејала.
Пролеће буди несмотреност.
Терасу на првом спрату просто су "окупирали" голубови.
Хаотично распоређени заузимајући преостали слободан простор свима су ставили на знање ко је "газда" на првом спрату.
Власнику стана поштару Мики умрла је жена. Она није волела птице, посебно голубове. Цео живот провела је поред телевизора. Тако је и умрла гледајући једну серију. Није видела крај. Умрла је на рекламама.
Мика је као поштар цео живот ходао и завидео голубовима што могу да лете. Да је успео да полети никада не би био поштар. Терасу је поклонио голубовима.
Раном зором изнесе зрневље и остатке хлеба.
***
Знао је Мика једну госпођу која је живела са дванаест мачака. Редовно јој је доносио рачуне и пошту. Хтео је једном да је пита како их све распознаје али на крају ништа од тога. Знао је добро са ким може да проговори као човек. Таквих није било пуно.
Мика је добро упознао народ. Његов отац је био железничар. Имао је обичај да каже :
" Научи да слушаш да би могао да ћутиш."
Отац је постао мудар поред возова. Са људима никад ниси начисто. Тешко је бити паметан са људима.
Седи на кревету слуша голубове и ћути.
Дани пролазе. Комшије се буне и гунђају због голубова. Не обазире се. Када им је једина тема он и његови голубови значи да немају своја посла.
Данас је слушајући голубове умислио да гугучу о њему. Није хтео да отвори терасу већ је прислонио уво да их боље чује.
Разуме их за разлику од људи.
Калдрма је купио биоскопску карту.
Филм га није занимао већ биоскоп. Ту су се окупљали када су бежали из школе. У ствари имали су два места. Дешавало се да у дану користе оба. Прво биоња затим слободна гајба.
Требало му је око пет секунди да види да је биоња његове младости пропала на ниво подрума. Простор је процењивао по угловима. Једино исто су фаце. Увек губитничке и сада и онда и увек. Није имао јасан разлог али волео је да гледа паћеничка лица губитника.
Тренутак када би ухватио њихов осмех сматрао је за благодет.
Прошао је обе обале и дубоко спознао да су губитници један народ. Знао је да тако мора али му то није умањило задовољство да им посматра лица.
***
Имали су проблем са оправдањима. Пуно су бежали. Морао је нешто да предузме. Тупили су као и обично. Отишао је до диспанзера тог истог дана када су расправљали како да реше проблем изостанака.
Лекар је изашао на паузу. Није закључао ординацију. Сестра је ушла унела фасцикле и изашла. То је био прави моменат за акцију. Ушуњао се и из фиоке извадио хрпу оправдања. Сва су имала печат. То је било довољно. Није узео све.
Сутра у гајби било је славље. Кували су ракију и величали спасиоца. Свињски су се напили. Те недеље је зарадио на оправдањима. Уживао је када је свима платио биоњу и виршле.
***
Клинци више не беже у биоскоп.
Почео је филм. Калдрма је устао и изашао.
Добар осећај.
Године су ништа више него степенице.
Пењеш се на врх да би скочио. Приземље се сели у заборав и успомене добију мирис хране. Несташно прошлост постаје доминанта. Парадокс је потрага за прошлим и окончаним. Страшно када се смисао живота пронађе искључиво у прошлости.
Дани су попут капи. Недовољно да пијеш и премало да се удавиш. Самоћа је пустиња, врело подне без воде.
Седи на кревету и гледа прошлост. Свака фотографија задаје бол а утехе нема.
Пионирске мараме. Безазлени осмеси и прво другарство. Двориште испуњено смехом и игром. Строга учитељица која се воли. Сунце које гледа како се игра између две ватре. Парк младости одзвања од јањина и лоптања. У млади сумрак крећу жмурке и скривање иза дрвећа. Језик младости је покрет.
Паркаџија их јури и не може да их стигне. Смеју се свим срцем. Чекају да оде, затим настављају игру на трави, зеленој трави која се не љути што је газе и трче по њој.
Споменик их чува.
Велики Милош са уздигнутом руком чува децу. Поред њега кестени и клупе.Тражи се детелина са четири листа. Размилела се деца и траже. Нису ништа изгубили али траже упорношћу рудара.
Не може више да гледа. Боли.
Кад зажмуриш видиш мрак. То је кључно, видети мрак и одморити очи од прошлости. Чује далеке гласове, дозивање и растанак у исто време. Почиње кошмар.
Тај кошмар је његов једини смисао.
Понекад се везује за случајно.
Угао улице где пролазе троле врло је негостољубив и узак. Пешаци морају да се крећу тик уз зид и на тај начин чувају. Тротоар се шири тек након тридесет метара.
Прошао је првих двадесет метара кад се испред њега испречи дебела жена са кесама. Троле готово слепљене протутњаше једна за другом поред.
Тако дебела жена у тако уском пролазу био је лош знак.
Нико се није померио. Поред њих је прошао комби . Помислио је како би било лакше да је прескочи него да је заобиђе. Шта год да је помислио није померило дебелу жену. Стајала је непоколебљиво док су се кесе вијориле попут застава неке непознате армије.
Сад му је криво што је уопште изашао из стана. Хтео је да купи једну тетру.
Да се није појавила тако дебела жена већ би се нашао у радњи.
Неодлучност га је ломила током дана и сада је кажњен.
Прво је чекао ручак. Затим је био телефонски позив. Дошли су после из кућног савета за потпис. Бацио је ђубре и свратио до радње по уље. Дебела жена је крајње логичан низ.
Аутомобили пролазе, троле се њишу, они стоје укопани ситуацијом.
Ко зна, можда су још тамо.
Прецизност исцрпљује.
Душу је одавно дисциплиновао и послао на спавање. Она је утрнула и у овом послу била је само терет. Душе лоше склапају послове. Душе не препознају време нити су везане за простор. Немају свест и зато не посећују тржне центре.
Своју душу никад није волео. Била је некорисна, кршила је прво правило света о користи. Осим тога стално га је опомињала да није добро што постаје човек монструм. То га је посебно нервирало. Када душа заспи он најбоље ради. Снови постану тешки, тело се трза, немир проструји грудима.
Заборавио је када је својој души забранио да дише. Неки нејасни дан противречно сив. Дуго је требало да схвати да душе иначе не дишу. Он је својој забранио за сваки случај.
Душа се најбоље брани ћутањем. Гласно ћутање душе утиче на његову прецизност. Догоди се да када пије воду пробуди душу и узнемири је. Необично али он воду пије жмурећи.
Сусрет није био пријатељски. Погледао је своју душу и застидео се. Схватио је да је побеђен. Душа није узмакла. Није ни могла. Заоденута једноставном бесмртношћу и она се стидела што је допала њега.
Радо би је задавио.
Када су га одводили испред зграде се скупио свет. Свет иначе воли туђу муку. Нико их није звао мада су дошли као публика.
Три снажна младића водила су га ка излазу.
Руке су се испреплетале на врату. Ту где ју је угледао хтео је и да је задави. Душа се није бранила. Стезао је свој врат истрајно. Глава се ритмично померала.
- Боже сачувај ; неко добаци.
