Године су ништа више него степенице.
Пењеш се на врх да би скочио. Приземље се сели у заборав и успомене добију мирис хране. Несташно прошлост постаје доминанта. Парадокс је потрага за прошлим и окончаним. Страшно када се смисао живота пронађе искључиво у прошлости.
Дани су попут капи. Недовољно да пијеш и премало да се удавиш. Самоћа је пустиња, врело подне без воде.
Седи на кревету и гледа прошлост. Свака фотографија задаје бол а утехе нема.
Пионирске мараме. Безазлени осмеси и прво другарство. Двориште испуњено смехом и игром. Строга учитељица која се воли. Сунце које гледа како се игра између две ватре. Парк младости одзвања од јањина и лоптања. У млади сумрак крећу жмурке и скривање иза дрвећа. Језик младости је покрет.
Паркаџија их јури и не може да их стигне. Смеју се свим срцем. Чекају да оде, затим настављају игру на трави, зеленој трави која се не љути што је газе и трче по њој.
Споменик их чува.
Велики Милош са уздигнутом руком чува децу. Поред њега кестени и клупе.Тражи се детелина са четири листа. Размилела се деца и траже. Нису ништа изгубили али траже упорношћу рудара.
Не може више да гледа. Боли.
Кад зажмуриш видиш мрак. То је кључно, видети мрак и одморити очи од прошлости. Чује далеке гласове, дозивање и растанак у исто време. Почиње кошмар.
Тај кошмар је његов једини смисао.
Понекад се везује за случајно.
Угао улице где пролазе троле врло је негостољубив и узак. Пешаци морају да се крећу тик уз зид и на тај начин чувају. Тротоар се шири тек након тридесет метара.
Прошао је првих двадесет метара кад се испред њега испречи дебела жена са кесама. Троле готово слепљене протутњаше једна за другом поред.
Тако дебела жена у тако уском пролазу био је лош знак.
Нико се није померио. Поред њих је прошао комби . Помислио је како би било лакше да је прескочи него да је заобиђе. Шта год да је помислио није померило дебелу жену. Стајала је непоколебљиво док су се кесе вијориле попут застава неке непознате армије.
Сад му је криво што је уопште изашао из стана. Хтео је да купи једну тетру.
Да се није појавила тако дебела жена већ би се нашао у радњи.
Неодлучност га је ломила током дана и сада је кажњен.
Прво је чекао ручак. Затим је био телефонски позив. Дошли су после из кућног савета за потпис. Бацио је ђубре и свратио до радње по уље. Дебела жена је крајње логичан низ.
Аутомобили пролазе, троле се њишу, они стоје укопани ситуацијом.
Ко зна, можда су још тамо.
Прецизност исцрпљује.
Душу је одавно дисциплиновао и послао на спавање. Она је утрнула и у овом послу била је само терет. Душе лоше склапају послове. Душе не препознају време нити су везане за простор. Немају свест и зато не посећују тржне центре.
Своју душу никад није волео. Била је некорисна, кршила је прво правило света о користи. Осим тога стално га је опомињала да није добро што постаје човек монструм. То га је посебно нервирало. Када душа заспи он најбоље ради. Снови постану тешки, тело се трза, немир проструји грудима.
Заборавио је када је својој души забранио да дише. Неки нејасни дан противречно сив. Дуго је требало да схвати да душе иначе не дишу. Он је својој забранио за сваки случај.
Душа се најбоље брани ћутањем. Гласно ћутање душе утиче на његову прецизност. Догоди се да када пије воду пробуди душу и узнемири је. Необично али он воду пије жмурећи.
Сусрет није био пријатељски. Погледао је своју душу и застидео се. Схватио је да је побеђен. Душа није узмакла. Није ни могла. Заоденута једноставном бесмртношћу и она се стидела што је допала њега.
Радо би је задавио.
Када су га одводили испред зграде се скупио свет. Свет иначе воли туђу муку. Нико их није звао мада су дошли као публика.
Три снажна младића водила су га ка излазу.
Руке су се испреплетале на врату. Ту где ју је угледао хтео је и да је задави. Душа се није бранила. Стезао је свој врат истрајно. Глава се ритмично померала.
- Боже сачувај ; неко добаци.
Преостала је само улица. Одавно је изгубио посао. Пријатељи су једино у сећању. Тумара и тражи погодну улицу за своју тачку. Улице такође умиру. Он покушава да улици подари живот, свој. То је једино што поседује.
Извадио је гитару и почео да урличе .
У ствари музика боји зидове.
Пасаж је хладан и људи брзо замичу. Понеко се осврне али мало ко му баци пару. Као у трансу стеже жице и пева. Жив је и пева. Срећан је што није на гробљу ни у болници, нити је ухапшен. Мења акорде вешто и лако. За пасаж треба имати храброст једног свеца.
Полутама плаши пролазнике.
- "Бежи и најежи дресере,
Укроти нејаке нерве
Шуми поклони месец.
Где нема зидова
Нема шапутања".
Девојка је застала на степеништу. Запалила је цигарету. Одслушала је песму, бацила пикавац и отишла. Вечерас је тај догађај највећи успех. Нико се није усудио да баци пару, барем је освојио њену пажњу за тренутак. Сваки град загуби душу таква му је судбина.
Душа овог града одавно се растала са судбином. Људи то не могу да промене. Они су јефтини сведоци вечног растанка.
Спаковао је гитару и меким кораком напустио пасаж.
Загледан у небо,
Није видео.
Није осетио.
Није памтио.
Није рачунао.
Није гладовао.
Није патио.
Није....
Отпутовао
Није
Сагорео
Није
Фијукнуо
Није
Пљунуо
Није
Доручковао
Није
Испеглао
Није
Чекао
Није
Нишанио
Није
Битисао
Није
Остарио
Није
Бичевао
Није
Дремао
Није
Злопамтио
Није
Киснуо
Није
Ранио
Није
Писнуо
Није
Живео
Није
Мислио
Није
Слушао
Није
Говорио
Није
Веровао
Није
Небо
Криво
Није
Недужно
Живо
Није
Крваво
Плаво
Није
Степенасте
Душе
Није
Крњавог
Лика
Није
Болесне
Воље
Није
Чађавог
Репа.
Није
Немо
Јогунасто
Није
Власник
Тајне.
