Сербес

Брзина мисли блиска је брзини светлости.

Премућство мисли огледа се у једноставној техници смишљеног и невидљивог.

Невидљиво школује поуздану разборитост.

Памет се тешко заљубљује. Рингишпил вртлога и смутњи оседи добре навике и поподневну доброту оивичене сенке.

Питомина, тишина, доколица. Сербес

Свет дрема и тражи јастучницу одбеглих снова.

Љубав је паметнија од памети и мало ко је спреман да јој то опрости.

Кастањета заборава пуцкета и шапуће да је ритам створена моћ а да музика једино пева о себи самој за себе саму.

Бескорисно и савршено.

Алхимија простора

Недоумица свакодневице.

Празан локал запосели врапци.

Клошари испред скупе се, попију по неко пиво и направе по који сендвич. Мрве остају за њима. Врапци су прави детективи.

Клошарске мрве постају права гозба. 

Неће још дуго. Апотекар бизнисмен бацио око на локал. Још који дан да посвршава папире и освануће нова апотека.

***

Клошари изгубили друга. Један је на бочном зиду испред локала написао графит црвеном бојом:

• „Овде је живео Миша“.

Њему у спомен оставили су отворену боцу пива на месту где је обично стајао.

Алхемија 

Када је улазио у локал апотекар се саплео о флашу пива.

Пиво се просуло, апотекар опсов'о.

Самогласник мисли

Пијавица се покренула.

Није умео да разликује главу од репа. Уосталом, важан је покрет. Понекад дупе брже мисли од главе.

Покрет даје кретање. Бесконачно кретање функцију.

Шта је онда мисао ? Енергија или трзај ума ? Вишак или мањак ? Неће никад сазнати. 

Гланц 

Речи немају ту снагу.

Заблуда спознаје поучнија је од саме спознаје.

Песак. Брани обалу. 

 

Молитва уморног витеза

Витез је остао без замка. Нема никог да га посаветује шта да ради. Од имовине има само коња и мач. 

Логотет 

Одлази дубље у шуму.

Силазећи љуби коња у врат.

Борили су се храбро, дали све од себе, није било довољно. Храброст помути разум. Шумска тишина враћа му присебност.

Сенке светлости поигравају.

Жив је и хоће да се помоли. Оштрим покретом засекао је дрво и урезао крст. 

 

Клечи, моли се.

Око је сидро непознатог бића

Није разумео. Зашто?.

Зашто?

Мисли језиком прошлости. Не прихвата овако форматирану будућност . Када сваком погледа дубоко у око препозна животињу. Нема људи који не подсећају на животиње.

Глодари, инсекти, вукови, зечеви. Бескрајна прича.

Његов ум тешко прихвата да људи скоро нема.

Цео дан се упиње да лоцира животињу свог бића.

Никако не успева у томе.

Неко други треба да му помогне.

Замолио је свог најбољег пријатеља да му искрено одговори на питање на коју животињу га подсећа ?

Тријаж 

Одговор је био спонтан и јасан.

• Пријатељу мој подсећаш на човека !

Радосно је подигао шапе и одлучио да таква питања више не поставља!